Prijatelji i oni drugi

Piše: Mišo Vujović

Postoje ljudi koji nisu skloni, deklarativnom iskazivanju prijateljstva, bez lažnih plezira, kurtoaznih komplimenata, dodvoričkog laskanja…

Ti tihi nenametljivi saputnici naših života uvek su tu kao odani prijatelji da se nađu podele i preuzmu deo nevolje ili problema. Takve ličnosti daju nadu da je još uvek ostalo po neko zrnce ljudskosti preteklo gramzivosti vremena i nezajažljivoj pohlepi savremenog čoveka.
Ostvarenog, prepunog ambicija ali otuđenog u svojoj imperiji samozaljubljenog homosapiensa. Bez viška emocija ili empatije prema okruženju. Ali ne i interesu koji oblikuje i transformiše njegov profil.
“Beži od čoveka ako ti kaže da nikada nije zaplakao”, rekao je svojevremeno Džej, dečak ulice, štićenik domova za prevaspitavanje, zvezda sa pločnika, šoumen, pevač, dopadljiva baraba sa dušom, altruista, emotivni boem spreman da priskoči neznancu u nevolji kao nekom bliskom.
Kao što je bio sluhista za pesmu i muziku, majstor da oseti publiku, imao je sluha da sledi instrukcije duše.
Da daje onima kojima život dovoljno nije dao, ili se poigrao ili su uskočili na pogrešnoj stanici u tuđe živote, napuštene od ljubavi, izgužvane sujetom, iskrivljene mržnjom.
Ti životi sa margine o kojima ni Bog ne brine, a i oni kod njega retko navraćaju, mnogi ga i ne prihvataju, drugi mu zameraju, treći gnevno psuju, u svom ispucalom retrovizoru vide samo sebe i svoju naprslu senku.
Neko je napisao da su suze neizgovorene reči. Ta kaplja vlažna, prava ili lažna zna da optuži, rastuži, pogodi, prokune, raspameti, razbistri i zamuti kao bujica planinski potočić. Ali ta suza ume da obodri i podigne posustalog, posrnulog, onemoćalog ili palog. Ogledalo bistre suze je najbistrije ogledalo duše.
Bez suza su patnja i bol siročad, bez njih nema pokajanja još manje katarze i pročišćenja.
Suze provetravaju dušu, mekšaju srce, jačaju um, peru grehe…
Suze, rasterete čoveka od svega što je na sebe natovario u želji da bude srećan.
Ljubi bližnje nije samo Božja zapovest već prirodan odnos lišen potrebe za reciprocitetom ili bilo kakvom kompenzacijom.
A danas se kompenzuje sve. Od stavova do tela. Sve je roba sa cenom u izlogu ili na izlazu. A izlazi su uski i mračni. Gordost ih retko detektuje. Gordost za čas orobi čoveka. Ljubav prema sebi je kod nekih nagon kod drugih osećanje. Ljudi u moći su, čast izuzecima, nemoćni da se ne prepuste moći. Moć je mamac, sir i mišolovka duše. Čovek sam ulazi u kavez nesvestan da se vrata u jednom trenutku zatvaraju. Apsana je kazna sopstveni kavez robija.
Danas jesmo sutra ko zna gde smo, kaže narod, a Bog nas neće prepoznati oo jahtama, vilama i bahanalijama zemaljskim. Prepoznaće nas po delima po davanju i pomaganju, po srcu a ne po imetku.
“Budimo ljudi”, govorio je patrijarh Pavle, svedočeći i svoju i Božju životom i delom.