Приче Милије Пајковића за причање

Нова књига Милије Пајковића под насловом Приче за причање, која је летос изашла у издању Пегаза из Бијелог Поља, представља збирку од двадесет пажљиво одабраних приповедних целина, тачније речено посебних прича, од којих се свака на свој начин задржава на ономе што је аутору представљао такозвани „фокус у људској стварности“. Реч је о фокусу на прошле догађаје – са многима од њих савремени читалац готово да нема никаквог блиског додира – који не само што оживљавају пред очима читалаца, него се и успоставља блиска, емотивна веза са њима, пре свега захваљујући мајсторском приповедању аутора.

Пајковићев препознатљив наративни стил, заједно са начином дочаравања, описивања и преношења прошлости читаоцима, жив је, врцав, а у исто време је и објективан, језички и стилски веома углађен и богат. Као и у претходним збиркама прича, и овде Пајковић према својим јунацима настоји да буде крајње одмерен, неутралан, избегајући да буде судија, тужилац или пресудитељ – његова улога је јасно дефинисана позицијом коју има током целокупног приповедања, а то је приповедач у виду „непосредног очевица-известиоца са лица места“, а што представља изсвесни утицај његовог дугогодишњег бављења новинарством – мада је истина да се увиђа, посебно код пажљивог ишчитавања текстова, да он, као аутор, није могао бити у потпуности језички, приповедно и стилски неутралан, удаљен и хладан од својих јунака прича. Напротив, у његовом приповедању провејава извесна скривена доза емпатије и дубоке личне заинтересованости за судбину протагониста, што у исти мах и описивању и предочавању у приповедању даје дубљи смисао, показујући промишљеност и зрелост како у одабиру тако и у слагању свих мотива у састављању прича.

Док се читају приче, понекад се стиче утисак да су то вешто разрађене приче које су богато, не и китњасто, проткане извесним дигресијама, пропратним примедбама те снажним приказима самих радњи – то се јасно види на основу тога како Пајковић ствара своје (релативно дуге) реченице као чврсто постављене, зреле и заокружене мисаоне целине и како у њима ређа речи, што, са своје стране, указује на чињеницу да води рачуна о сваком реченичном сегменту, о пуноћи свог израза као и о самој поруци коју жели да пренесе читаоцима. Тек у понеким сегментима прича чини се као да из њих избија новинар који настоји да пренесе извештај, али таквих одступања готово да је у траговима.

На основу њихове унутрашње структуре, могло би се рећи да Пајковићеве приче веома подсећају на цртице, на краће прозне записе у којима се обично описује и/или приказује неки (прошли) догађај из живота. Чињеница је да се оне од њих ипак знатно разликују, пре свега по томе што су наративно боље разрађене, знатно дубље и свеобухватније. Међутим, њихов заједнички именитељ оличен је у самом наративном поступку реалистичког описивања и приказивања догађаја те њиховом приближавању читаоцима.

Из тог разлога, док се читају ове приче, оне на више различитих и посредних начина комуницирају са читаоцима – то нису „само“ пуке приче о судбини, или, прецизније речено, о једном сегменту људске судбине, то су и приче о животу, о животној стварности која је наративно обогаћена пропратним, суптилним садржајима у виду пажљивих посматрања, промишљања, описа, уноса бројних детаља у текст а који, сходно схватању нарације теоретичара Жерара Женета, преко аутора, као хетеродијегетичког приповедача, односно као приповедача у улози посматрача-сведока који активно не учествује у причи, и проносе и преносе његов унутрашњи и сазнајни став о животу као о једном прилично сложеном људском феномену у коме у не баш подједнакој мери постоји место и за радост и за тугу, и за бол и за срећу.

Пајковићево опредељење да се усмери према приповедању прошлих догађаја, који су из данашње перспективе заборављени, одудара у великој мери од савремених, постмодернистичких, аутора који настоје да прикажу прошлост као ону која је јасна и чврство постављена, као сасвим познату и истиниту. Пајковићеве приче неумитно постављају питање Шта је оно што знамо о (нашој) прошлости?, односно Шта је то што смо то у (нашој) прошлости сазнали и искусили? Преносећи догађаје и туђа искуства у нашу стварност, Пајковић као аутор тежи да своје читаоце не обмањује, а истовремено настоји да им прикаже оно што се, према његовој процени или према свим његовим сазнањима, објективно десило или да им пренесе што објективније прошли догађај.

У оваквом наративном поступку проистиче и чињеница да он није тај који неприкосновено уверава читаоце да је то једини приступ истини и да је то једна једина, прихватљива верзија догађаја. Заправо, ове приче својим унутрашњим садржајем потенцијално указују да је реч о различитим истинама које су у тесној повезаности са различитим људским судбинима, а што целокупној збирци, као и свакој причи понаособ, даје снагу уверљивости, реалности и објективности, не доводећи при томе читаоце у отворену сумњу и/или у недоумицу. Другим речима, Пајковићево приповедање је такво да се не може одвојити од сржа истине, а он, као приповедач, у сваку причу не уноси елементе фикције, нити се труди да истину прикаже лепшом и бољом, а прошлост подношљивијом. Према разматрањима Цветана Тодорова, „чињенице које представљају фиктивни свет никада нису представљене саме по себи, него увек из неког угла, са неке тачке гледишта“. У причама Милије Пајковића није могуће запазити ни открити фиктивни свет – заправо, реч је о сасвим реалном, опипљивом, појмовно разумљивом свету – али је јасан угао његовог гледања и посматрања прошлих догађаја: он је непосредан и очигледан, лишен је хиперболе, сваког релативизирања и минимизирања, без еуфорије је и емфатичких елемената у наративном поступку и сликању.

Теоретичар Џералд Принс разликује две врсте приповедача које се преко Милије Пајковића сасвим лепо разазнају: и поред тога што се може рећи како је он углавном такозвани прикривени (или недраматизовани) приповедач, понекад је он веома присутан и у својству такозваног видљивог, али не и сувише наметљивог, приповедача који у текст уноси дигресије и пропратне коментаре, и то једино ради самог читаоца како би му се употпунила позадинска слика и како би стекао што бољи увид у ситуацију и догађај. Без обзира на ове две природе Пајковића као наратора, чињеница је да је свака прича у овој збирци доречена, да чини засебну целину која је, међутим, оштро одвојена од сваке наредне. Ове оделитости се могу схватити као дубоки резови у причи.

Међутим, и поред тога, од прве до последње странице, прича као једна општа целина тече својим током, без већих осцилација и одступања. Једино су судбине људи и њихова дешавања кључни елементи који самом току приче пружају динамику, дају јој залета и заплета.
Својевремено је Иво Андрић на додели Нобелове награде указао на то да „на хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век (…) испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима (…), али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању нема краја“. Милија Пајковић своју неутажену жељу за причањем и приповедањем врсно претаче у приче које ниже, а у свакој од њих је приповедач који причи приступа одговорно, озбиљно, свестрано и страствено, па отуда његове приче, испричане и записане, приповедају о догађајима непосредно, истанчано, садржајно, веродостојно и умногоме људски, топло. Из тог разлога заиста вреди имати и прочитати и ову збирку прича које на свој начин одгонетају кључну тајну не само (појединачне) људске судбине, него и живота у начелу.

Аутор: др Предраг Мутавџић
редовни професор Филолошког факултета
Универзитета у Београду

Милија Пајковић, Приче за причање, цртежи: Миленко-Мићо Пајковић.
Бијело Поље: ИПГ Пегаз, 2023, стр. 165.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: