Пише: Ранко Рајковић, Подгорица
Ко зна зашто је то добро када се изговара реченица “Ко зна зашто је то добро”. Сазнао сам тек када ми је комшија на практичном примјеру то показао.
“Погледај небо над Ђемовским пољем”, рече ми. Погледао сам.
“Примјећујеш ли промјену”, питао ме.
“Плаво је”, одговорих.
“Плаво је јер нема авиона. Не лете. Не испуштају керозин. Не ради комбинат алуминијума. Нема загађења. Нема аутомобила на улицама. Нема ауспуха. Облаци су прозирни. Знаш ли зашто. Једна честица је растјерала све честице. Једна честица је побиједила.”
“Мислиш на вирус”, упитах га. Одговорио је потврдно и додао: “Ко зна зашто је то добро”.
Реченица због које сам се до јуче осјећао збуњен допаде ми се. Усвојио сам је. Када сам жени пренио утиске о дјелотворности честице, гњевно је узвратила:
“А страх. А обавезна дистанца. Та честица нас је раздвојила. Одузела нам слободу. Закључала нас у куће. Због ње патимо”
“Ко зна зашто је то добро”, одговорио сам. Разбијеснила се говорећи да моје ријечи шире заразу, гуше индивидулне слободе и понижавају је као борца за људска права. Указала ми је на друго, погубно лице реченице. Одустао сам од реченице, али реченица није од мене. Без пардона комшије, пријатељи, познаници наставили су ме бомбардовати том реченицом. И у најпростијој причи, правећи се мудри, уграбили би тренутак да изговоре “Ко зна зашто је то добро”. Реченица је постала неизбјежни пратилац моје јаве и мог сна. Допирала је до мене с телевизора из филмских дијалога, с улице из разговора непознатих ми људи. С том реченицом неочекивано су ме прекидали стручњаци којима бих се неким поводом обратио. На све моје недоумице, дилеме, молбе, жалбе, демантије, коментаре, предлоге, захтјеве одговарали би “Ко зна зашто је то добро”. Реченица се попут вируса преносила са ситуације на ситуацију, постајући узрочник самој себи у свему што се око мене догађало. А догађала се епидемија с честицом и реченицом у главној улози. У немоћи да је избјегнем или јој се супроставим, реченица ме мало по мало опхрвала, ослабила и на крају разбољела. Од ње сам почео да халуцинирам. Видио сам како попут кишних капи из плавог чистог неба падају људи у мантилима с полуцилиндрима на глави. Осликани руком великог мајстора надреализма зауставили су ми вријеме. Капљице у људском облику држале су кишобране у руци, а кише ниоткуд. Било је то оно исто плаво небо под којим је једна честица побиједила остале честице.
Људи у виду падајућих капљица помутили су ми мозак. Час су били дио чувене надреалистичке слике, час декоративне шаре на тапетима моје спаваће собе. Гдје год бих бацио поглед видио сам лебдећу господу. Стрпљиво су стојали на, од стране здраствених комитета, тачно прописаном одстојању поштујући такозвану социјалну дистанцу. Чекали су свој ред да се придруже општој конверзацији. Сваки од њих доносио је исту поруку. Без наклона, не подижући шешир говорио је “Ко зна зашто је то добро”.
Давио сам се у бескоконачном мноштву људи у одијелима који су изговарали реченицу “Ко зна зашто је то добро”. Знојио сам се, бунцао, не успијевајући потиснути ону коју чујем ниједном другом реченицом. Престао сам да разликујем људе, њихову одјећу, говор, небо, пејзаже. У мом видном пољу све је постало идентично и у својој замрзнутости неспокојно. Код љекара нијесам имао што да тражим. Тјелесна температура, крвна слика, метаболизам, дисање, рад срца били су нормални. Када сам се обратио психологу рекао ми је “Ко зна зашто је то добро”. Исто је поновио и психијатар. Није ми било спаса. Заглавио сам у карантину, суштински изолован од свијета у ком сам дотад живио. Ко зна зашто је то добро?
Извор: Мондо
Прочитајте ЈОШ:
Сигуран глас – сигурна слава!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
