Priča o čoveku koji je bio inspiracija za film “Lepa sela lepo gore”

“Lepa sela lepo gore” svakako predstavlja jedno od najupečatljivijih ostvarenja srpske kinematografije poslednjih decenija. U filmu koji je izazvao različita i veoma burna reagovanja, ali i priznanja, naročito zbog plastičnog prikaza ratnih događaja nesrećnih devedesetih, jedna od glavnih uluga inspirisana je traumatičnom ratnom ispovešću rudara “Kolubare” Stanka Maćaševa koji se kao dobrovoljac priključio vojsci Republike Srpske 1992.

Potresnu priču o tunelu kod Goražda u kojem su vojnici VRS proveli 10 dana govori Maćašev:

“Zaista su nam, kao što je prikazano na filmu, muslimani doveli do tunela kravu punu eksploziva koji su daljinski aktivirali.

Ubili su doktorku i medicinsku sestru, koje su sanitetskim vozilom došle da zbrinu povređene. Jedan od naših teških ranjenika se sam ubio, jer nije mogao da izdrži bolove, a mi nismo mogli da mu pomognemo.

Muslimani su uspeli da izvuku ubijenu doktorku iz kola, a zatim su isekli pojedine delove njene glave i poslali nam po jednoj ženi koja je takođe bila opasana eksplozivom. Srećom, ona je uslepa da se spase.

Kada nam je nestalo vode, četiri dana smo pili korsantin iz kamiona. Ali i ne samo to… U filmu je sve prikazano! (mokraća)

Sve to vreme, neprestano su padale bombe i zviždali meci oko nas. A mi smo imali samo jednu zajedničku misao, jedan dogovor – da se živi nećemo predati!”

Mnogo je i drugih detalja toliko potresnih da, ipak, nisu za objavljivanje. O njima Maćašev i toliko godina, priča sa veoma velikim naporom. Sećanja su zaista bolna, teška, što se primećuje i u njegovom izrazu lica.

“I pored svega što smo preživljavali u tunelu, nismo gubili nadu. Verovali smo da će muslimanima popustiti koncetracija i da ćemo se nekako izvući. Desetog dana uveće pošli smo u proboj. Ranjenici su uspeli da se izvuku i dokopaju šume, a mi smo došli do obale Drine, u nemeri da preplivamo na drugu stranu.

Pošto jedan iz grupe nije znao da pliva odustali smo od te namere i prenoćili u žbunju, na dva-tri metra od reke, do koje nismo smeli da siđemo da nas ne bi primetili.”

Nastavljajući priču, Maćašev kaže da su se za vodu, bez koje su bili već danima, snalazili tako što su zavoje spuštali u Drinu i zatim sa njih uzimali kap po kap.

Tek sledeće večeri iskoristili su smenu muslimanse straže, vratili se do tunela i drugom stranom pošli prema srpskim položajima.

Posle čitave golgote kroz koju su prošli, iscrpljeni, ranjeni, smešteni su u bolnicu, u koju su se oporavljali naredna dva meseca.

Prvih nekoliko godina po završetku rata, priseća se Stanko Maćašev, bilo je teško osloboditi se bolnih ratnih uspomena, koje su ga dugo proganjale. Povremeno, neka unutrašnja sila vuče ga da ponovo poseti mesto nemilih događaja, što ga na izvesno vreme smiruje. Sa nekolicinom saboraca i dalje je u kontaktu.

Valja napomenuti da se Maćašev kao dobrovoljac priključio vojsci Republike Srpske i da se odmah odrekao svoje vojne plate u korist majke jednog poginulog borca, što govori o kakvom čoveku je reč.

Izvor: Otačastvo