Priča iz JNA: Zastavniku ima ko da salutira!
Piše: Vladan Stošić
Kada sam služio JNA stigao sam u prekomandu u verovatno najpozadinskiju kasarnu Zagrebačke armijske oblasti. Kasarna je u stvari bila za kuvare, a mi pešadinci činili smo zasebnu vojnu poštu od tridesetak vojnika. Bili smo važni za slučaj rata, tada smo se razvijali u brigadu.
Zbog naše važnosti u slučaju rata nas tridesetak imalo je nad sobom prilično brojan oficirski kadar. Oficiri su nas lično poznavali. Onaj koji nam je bio direktno nadređen bio je zastavnik. Bio je u četrdesetim godinama, nije imao akademiju. Nadređeni su mu bili mlađi od njega, ali sa akademijom i višim činom. Bio je to umoran čovek koji je morao da trpi da se na njemu iživljavaju od njega mlađi, ali po činu stariji, koji prema njemu nisu imali nikakvog obzira, čemu smo više puta svedočili.
Pravila službe bila su jasna, vojnik je bio dužan da salutira oficiru kada ga sretne u gradu, bez obzira da li je oficir u civilu ili uniformi. Kada bi oficir bio u uniformi salutirali smo, ali nismo hteli to da radimo kada je bio u civilu. Pravili smo se da ne vidimo oficire, ali bi nas oni pozvali imenom i tada smo morali da salutiramo. Jednom sam u samoposluzi sreo zastavnika. Ako je u uniformi delovao kao umoran čovek, to je bilo još očevidnije kada je bio u civilu. Bio je stvarno neugledan dok je sa korpom u ruci stajao ispred kase. Pogledi su nam se susreli. Nije očekivao nikakav pozdrav. Baš zato što ga nije očekivao ja sam mu salutirao po svim pravilima. Zauzimajući stav mirno namerno sam lupio đonom o pod tako da je sve zazvonilo. “Hvala vojniče, idi svojim putem“ rekao mi je uz osmeh. Kasirka je zgranuto sve gledala.
Kada sam se vratio u kasarnu ispričao sam ostalima šta se dogodilo. Nasmejali su se. I tako je sve počelo. Kada god bi neko od nas video zastavnika u gradu salutirao bi mu. Trudili smo se da to bude što spektakularnije, da cela ulica to vidi. Jednom smo ga preplašili. Grupa nas sedela je u bašti kafića koja je bila na ulici kojom je on prolazio. Sačekali smo da on bude tačno ispred našeg stola i đipili sa stolica da mu salutiramo.
Noge stolica zarondale su po betonu, jedna stolica je pala sa treskom. Zastavnik je iznenađeno odskočio, a onda rekao “Hvala vojsko“. Dvadesetak minuta kasnije prošao je jedan od oficira. Bio je u civilu. Pravili smo se da ga ne vidimo. Prišao nam je i počeo da se dere na nas da oni znaju šta radimo i da moramo da pozdravljamo svakoga. Tako smo saznali da svi oficiri znaju da samo jedan od njih, kome do toga uopšte nije bilo stalo, dobija salutiranje svojih vojnika.
Izvor: Fejsbuk
