“Препирке“ са Богом
Ђакон Павле Љешковић
Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви
„Ни не очекујем од тебе да ме у томе подржиш, па ни да ме у потпуности схватиш, али ја се сваки дан препирем са Богом! Постављам Му разна питања : зашто сам се уопште родио? Зашто ми се у последњих неколико година дешавају, углавном, ружне ствари? И коначно – зашто Он ћути и не одговара на моје вапаје и молбе, док посматрам своје болесно дијете, којем никако не могу помоћи“?
Док ми то говори, кључеве, за које ће се касније испоставити да су од стана, час чврсто стеже, час пребацује из једне у другу руку. Прича ми како су он и супруга прилично касно добили дијете. Њему је било четрдесет, док је супруга само неких пола године млађа од њега.
„Тих девет мјесеци, док је она била у благословеном стању, су заправо најљепши период мог живота. Једва сам чекао да кући дођем са посла. Читаве сате бисмо проводили држећи се за руке и размишљајући о томе какво ће бити наше дијете. Међутим, оног дана када сам их извео из породилишта и када сам по први пут примио свог сина у наручје, нешто у мом срцу и души ми је говорило да са њим није све у реду“…
У наредним годинама су се смјењивале разне дијагнозе, да би љекари и коначно утврдили да дјечак болује од једне врсте аутизма. Потом су га водили на разне клинике, болнички рачуни су се гомилали, а дјечаку није било ништа боље. Убрзо су схватили да ће морати да продају стан у Будви, који је супруга наследила од својих родитеља, како би измирили дугове. Продали су га својим пријатељима, по нешто повољнијим условима, у замјену за то да свако љето могу по мјесец дана у том стану да љетују бесплатно.
„Вјеруј ми да ја и супруга не волимо претјерано да боравимо на мору! Међутим , наш дјечак јако воли воду! Нарочито морску! У стању је да сатима сједи у води и то су једини тренуци у којима је миран, тих и насмијан! Обично га поведемо у послеподневним часовима. У тропским, јулским ноћима на плажи некада останемо и до поноћи, не марећи за љубопитљиве погледе пролазника са шеталишта крај Словенске плаже“. Док ми то говори, показује ми на телефону слику плавокосог дјечака, са , такође, плавим, крупним очима, док безбрижно сједи у морском плићаку.
„Морам да ти признам да се највише дивим својој жени! Упознали смо се кад смо обоје били у двадесетим годинама, на концерту београдске групе Дарквуд даб. Била је то слободномислећа жена, рокерка и члан Отпора, која је непрестано сањарила о западним вриједностима и нужним промјенама у нашем друштву. Међутим, све што нас је задесило са нашим дјететом ју је из коријена промијенило. Сада је то кротка, побожна жена која све прихвата са захвалношћу. Редовно пости, одлази на литургију и обилази манастире. Када сам год запао у неку од криза и помислио да од свега одустанем, довољно ми је било да погледам њен благи лик, стрпљење и љубав коју свакодневно упућује нашем сину, да бих и ја наставио да се борим. Једном сам са њом обишао неки од манастира у којем ми је монах дао књигу о светитељима из двадесетог вијека. Можда ћеш помислити да хулим, али подвиг моје жене, која је одустала од посла, каријере и социјалног живота, да би се предано бринула о нашем дјетету, није ништа мањи од подвига у пештери и монашкој келији“!
