Preminuo veliki ruski pisac Eduard Limonov

Sinoć je u Moskvi u 77. godini preminuo veliki ruski pisac Eduard Limonov. Čovjek neustrašiv, čestit i beskrajno darovit. Iskreni prijatelj srpskog naroda.

U znak sjećanja i zahvalnosti objavljujemo dva njegova teksta, u prevodu Želidraga Nikčevića.

Večnaя pamяtь…

Eduard Limonov

Dva monstruma blizanca

Dok odlazim sa promocije, predaju mi nekoliko francuskih knjiga, poslali mi ih na adresu moskovskog izdavača.

Kod kuće otvaram uspomene Egona Bergera „Jasenovac – logor smrti u Hrvatskoj“, i zato idem na spavanje tek u dva ujutro. I prevrćem se u krevetu još dva sata.

Knjiga je strašna, puna samih užasa, puna nemotivisanih brutalnih ubistava, tamo je na svakoj stranici mnogo ubistava. I mnogo fotografija, koje su „ustaše“ – pripadnici hrvatske nacionalističke organizacije, koja je preuzela vlast u Hrvatskoj 1941. godine i držala je do 1945. – rado pravile u trenucima mučenja i pogubljenja.

Već na naslovnici nekoliko mladih ustaša seoskom dvoručnom testerom odsecaju glavu srpskom mučeniku.

Čak i naslovi poglavlja odišu stravom koja ledi krv. Jednostavno strašno: „Ja pokopavam svog oca“, „Smrt moga brata“.

Ili scena: iz barake za Jevreje Egon posmatra kako iz susedne barake ustaše (Berger navodi nekoliko imena: Ljubo, Miloš, Modrič, Kožič) jednog po jednog Srbina izvode iz barake i tojagama ih ubijaju.

„Udarac čekićem u glavu lomi lobanju. Ustašama je trebao jedan sat da bi se kod barake pojavilo brdo leševa. Zatim iz barake izlaze veoma mlade ustaše, Hrvati iz Hercegovine, mlađi od četrnaest godina, poslali su ih u Jasenovac da nauče umetnost presecanja grkljana. Svaki od njih nosi odrezani nos, ili jezik, ili uho, i zamotava trofej u maramicu da bi se na povratku u svoje rodno selo pohvalio da je uhvatio partizana.“

Knjiga je prosto jeziva, čak su se i Nemci, pod čijom je zaštitom postojala Nezavisna država Hrvatska, prema Hrvatima odnosili s neodobravanjem, smatrajući ih neverovatno surovim.

U logoru Jasenovac ubijeno je, obratite pažnju – jedan milion dve stotine hiljada ljudi! To su pre svega Srbi, a onda na strašnom spisku po brojnosti slede Jevreji, zatim Romi.

Strašna sećanja Egona Bergera prvi put su ugledala svetlost 1966. godine, u mojim rukama je reprint iz 2015. godine. Na francuskom jeziku. Međutim, knjiga je zbog nečega štampana u Bugarskoj, za francusku izdavačku kuću Syrtes. Šta, u Francuskoj nije bilo štamparije koja je mogla da štampa knjigu?

Potpuno moguće! Ujedinjena Evropa ne želi da čuje o zverstvima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, koja je postala deo Evropske unije. Hrvatskim ubicama nije suđeno u Nirnbergu, mnoge je štitila Katolička crkva.

Pogledao sam rečnik Le Petite Larousse, izdanje 1996. godine: na svih 1784. stranica nije se našlo mesta za logor Jasenovac, a u članku o Hrvatskoj on se ne pominje.

Rusi sa zadovoljstvom kupuju nekretnine u Hrvatskoj. Nekretnine u toj poetskoj zemlji, zalivenoj neosvećenom krvlju Srba i Jevreja, po svemu sudeći greju srca momaka poput Garija Kasparova, koji je očito zaboravio da je prezime njegovog oca Vajnštajn.

Sad je vreme je da razmislimo.

Videli smo monstruozne kazne pogubljenja koje su počinili egzekutori Kalifata nad strancima, videli smo kako odsecaju glave Amerikancima, Britancima, Francuzima, Japancima. Ustaše su volele da se fotografišu, a ubice Kalifata vole da se pojave u videu. I sa zadovoljstvom šire dokaze o svojim zločinima po Internetu, za ceo svet.

Da Kalifat uništava hiljade Kurda i Izida, da zarobljene muškarce ubijaju, a žene i decu daju u ropstvo, to znamo. U ropstvo, u našem 21. veku, u ropstvo!

Glave odsecaju konkretno. I snimaju video, za Internet, kako ti se dopada?

Knjiga memoara preživelog Jevrejina iz Jasenovca Egona Bergera izgleda veoma aktuelno u kontekstu zverstava koja se danas događaju na teritoriji Sirije i Iraka.

Koreni i Nezavisne države Hrvatske i Kalifata su – religiozni.

Hrvati su sa takvom strašću ubijali Srbe i zato što su Srbi pravoslavni, a Hrvati – katolici. Islamski radikali sa istom strašću ubijaju nevernike, u koje Kalifat ubraja i šiitske muslimane, sa istim besom sa kojim su ustaše uništavale Srbe i Jevreje.

Imamo par država monstruma, razdvojenih u vremenu sedamdeset godina.

To je ono što sam hteo da vam prenesem, i nadam se da sam vam preneo.

Hajde da mirno popričamo

Hajde da ne vičemo jedni na druge, nego da mirno popričamo. Vi ništa ne razumete na teritoriji koju smatrate Ukrajinom.

Vi ste nekada leteli u Kijev ili u Lavov, na turneju ili na predavanja, na nekoliko dana, i vraćali se oduševljeni, jer se ispostavilo da vas tamo znaju, i na osnovu toga ste smatrali da tamo žive dobri ljudi, braća… Kao i vi – sa naočarima, prosedi, u duksevima, u jaknama sa lažnim zakrpama na laktovima, sa aromatičnim lulama, tako prijatni muškarci i žene, i na čistom ruskom predu, bez akcenta. Čudo jedno kako su dobri!

I evo sad, od tako divnih ljudi, sa kojima ste u kijevskim ili lavovskim kafićima sedeli i pevali čas ruske čas ukrajinske pesme, mešano, od tih ljudi oteli su komad Donbasa. Oteli putinisti, ruski vojnici i donjecki huligani, tako vi ozbiljno mislite. „To nije fer!“ – i dame tipa Prohorove stiskaju svoje inteligentske pesnice.

Pošto sam ja više od dve decenije svog života proveo u provinciji, i u Donbasu – kao dete u Vorošilovgradu, sada je to Lugansk, kao dečko i mladić u Harkovu – ja situaciju u Donbasu razumem bolje od strastvenih i bučnih moskovskih naslednih intelektualaca. Stotinu puta bolje! Ja imam desetine hiljada ličnih iskustava, a vi ni mrvice.

Ja imam neposredno iskustvo života u tom gradu, tu sam završio srednju školu, radio u harkovskim fabrikama i tu pisao prve stihove. Pa, verujte mi, možete mi verovati, ja nemam nikakvog interesa da lažem. Kažem vam – Harkov nije ukrajinski grad. Nije ukrajinski, i to je to.

Tamo od pamtiveka žive isti takvi ruski ljudi kao i u susednom Belgorodu i Voronježu, ili u Rostovu, ili u Šahtama. Samo, za razliku od Šahti – to je ogromni ruski megapolis, grad studenata, akademija i istraživačkih instituta. Uzgred budi rečeno, Harkovčani su Kijevljane uvek prezirali, osećajući svoju nesumnjivu nadmoć.

„Nezaležna“ je 1991. jednostavno podrezala Harkov, zajedno sa ostalim ruskim zemljama, ukrala ga, ​​iskoristila gužvu i otela celu teritoriju ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike! (Uostalom, ne samo ruske, već i poljske i mađarske i rumunske zemlje, čak i deo slovačke).

Preciznije: Ukrajina – to su centralne oblasti, negde oko Kijeva, njih devet, a sve ostalo je prisvojeno, opljačkano, oteto od Sovjetskog Saveza, uključujući i zemlje koje je Sovjetski Savez osvojio 1945. godine.

Vi, gospodo intelektualci, koji ste fiksirani na Putina, vi zamišljate da to on od divnih ljudi koje ste upoznali u Kijevu i Lavovu otima njihove „ukrajinske zemlje“ .

Ali to je vaš intelektualni delirijum, to je zabluda neinformisanih „sobnih“ ljudi, koji žive u centru prestonice, u starim gnezdima inteligencije, prenošenim sa generacije na generaciju. Vi jednostavno sasvim loše poznajete svet oko sebe. Vi ste prestonički, kućni, odrasli na kuvanoj vodi.

Vi niste živeli na Saltovki, na Tjurenki, niste išli tamo u školu, na nekadašnjoj periferiji Harkova, niste radili u fabrici u tri smene. Inače bi znali da tamo nema Ukrajinaca, da je tamo Ukrajinca trebalo tražiti kao iglu u plastu sena, u retkim selima u Harkovskom regionu, i ni izdaleka ih u svim tim selima nije bilo.

Posebno Donbas, gde su u rudnike dolazili uglavnom ruski mužici, za „dugačku rublju“, kako se tada govorilo. Po današnjim standardima to nije bilo tako mnogo da bi svaki dan rizikovali svoje živote, spuštajući se u ​​utrobu Zemlje. Nije tamo bilo Ukrajinaca, ili su bili retki.

Nema tamo Ukrajinaca, ne! Tamo traje ruski ustanak, ustanak sasvim običnih ljudi koji ne žele da njima vladaju drečeći i krvavi huligani sa Majdana.

I šta tamo sada rade vaši prijatni kijevski ili lavovski poznanici, sa naočarima, džemperima i lulama, ne znam. Ćute, verovatno, plaše se jedni od drugih.