Преглед у Пирану – случај банкарке и тоалета

Пише: Мишо Вујовић

Пролеће се стидљиво промањало кроз решетке зиме која је замандалила људе, увлачећи их у своју влажну и магловиту љуштуру. Живо је у ресторану Рибич Баја у Пирану. Газда Баја — жестоки момак са врућег асфалта, од Никшића и Београда, преко Кипра до Цириха — живи сада мирнијим животом на Јадрану. Његова супруга Дарја спрема, без конкуренције, најбољи бродет на читавом приморју.

Дарја је лафица: увек ведра и насмејана, благородна и тиха као сенка. Прати Бају у стопу, као да је рођена у Моракову или Страшевини, одакле му је порекло. Не прича много, али када проговори — обично то буде духовита опаска која све разоружа. Зна сваку његову мисао и пре него што је изговори. Љубав од ране младости, сапутница од постеље до пучине.

Баја је у рингу живота укрштао рукавице са свим изазовима, не узмичући ни онда кад се успех мерио у промилима. Његов пут од друмског гусара до мирног рибара није био нимало лак. Питам га када се највише уплашио.

— Једне зимске ноћи, кад смо бацали мреже. Ја нагло кренуо, а Дарја, под пуном опремом, упала у море. Бог је више спасио мене него њу. Без Дарје бих постао лице са посебним потребама — смеје се Баја, док седимо са супругама, мој брат доктор Ђоле и ја.

За суседним столом — брачни пар из Загреба. Маја, ведра банкарка у касним тридесетим, и њен муж Дамир, човек чија је душа већ годинама на фиксној камати.

После краћег упознавања, прелазе за наш сто. Бокали питке малвазије брзо се празне. Маја седа поред доктора. Дамир, као по навици, на крај стола. До тада је рекао свега три реченице. Убрзо, разговор се разлио као вино — лак, бучан и пун смеха.

— И, шта радите у Београду, докторе? — пита Маја.

— Власник сам клинике за општу и естетску хирургију — одговара Ђоле.

— Аха! Колико кошта повећање груди?

Ђоле се осмехује.
— Па… то зависи.

— Ја сам банкарка. Мени не може “отприлике”. Конкретну цену, молим.

— Не могу да кажем без прегледа. Структура, стање коже, ткиво, симетрија…

— Добро — рече она, полушалом — прегледајте ме онда.

— Па не могу овде!

— У тоалету?

У следећем тренутку, Маја устаје. За њом и Ђоле. Светлана и Ружа се баве шкољкама. Дамир гледа у телефон. Баја и ја претресамо Никшићку улицу.

У тоалету, Маја заврће мајицу. Ђоле, професионално, опипава. Али… врата се отварају.

Дамир.

Тишина.

— Господине, дозволите… — заусти Ђоле.

— Немој. Само изађите — рече Дамир, хладно.

Ђоле излази. Светлани даје знак да крећу. Она већ зове Ружу.

— Идемо, идемо у хотел. Није ово за нас — љутито каже Светлана.

Ружа ме повлачи да пођем. Схватам да нешто није у реду.

— Ђоле је ухваћен у тоалету како пургерки прегледа сисе — шапуће ми жена.
— Плати и крени.

— Неће он, снајка, ниђе. Ни да плати, ни да иде — убацује се Баја.

Дамир се враћа за свој сто. Инстинкт ми говори да интервенишем.

— Чуј, стари… — покушавам мирољубиво, са благим загребачким акцентом. — Он је доктор, знам човека. У питању је био рутински, не дубински преглед. И врата су била откључана — додам.

Маја се смеје. Дамир ме гледа празно.

Баја наручује нову туру. Фале нам само тамбураши.

— Где је доктор Игњатовић са гитаром? — питам гласно.

Пада ноћ. Идемо пешке до хотела.

— Добро си прошао, брате — кажем Ђолету.

— Ћути, Светлана не прича са мном.

— И не треба. Јеси аматер. Ја бих ово претворио у серију за три дана. Ти би био са гаћама до колена. Овако ћеш само да носиш ову причу као тег.

— Нећемо ником причати — рече тихо. — Ни ти, ни ја. Нек’ остане међу нама.

Праснусмо у смех.

— Добро. Ајде да се кладимо? — пружам му руку.
— За шта?
— Да нећеш издржати до уторка. Бар неком ћеш испричати шта се десило.
— Ако издржим?
— Ја плаћам ручак.
— Ако не?
— Ти плаћаш два.

Рукујемо се.

— А како знаш да те нећу слагати? — пита кроз смешак.
— Па и онако се сваки пут свађамо ко ће да плати цех — узвраћам.

Уторак. Подне. Београд.

Ђоле улази у ординацију. Љубазна пацијенткиња му се смеши.

— Докторе, чујем да сте били у Пирану? Је л’ тачно да сте неку банкарку прегледали у тоалету?

Ђоле се насмеје.
— Ко ти је то рекао?

— Доктор Жути!

— Увалим му крути. Кад пре?! Ја му јутрос нешто натукнуо, а он већ по граду распрдио причу.

Звони ми телефон. Ђоле!

— Плаћам ручак, буразеру?

— Два — исправљам га.

— Два и три, јебо је ти, ја увек гинем без зрна барута!

— Не брини. Зваћу Бају да следећи пут обезбеди сигурне одаје за преглед. И нека да оглас.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: