ИН4С

ИН4С портал

Представити Његоша свету

1 min read

Комнен Бећировић

Пише: Комнен Бећировић

Ако ова година протиче у слављењу Његоша, идућа и идуће године требало би више да протекну у упознавању великог песника. У упознавању код нас и на страни. Код нас, јер, како недавно рече Војислав Ђурић: „Ни сто година читања није било довољно да се Његош прочита“. На страни, јер, ствар тешко појмљива — највећи песник Јужних Словена и највећи словенски песник са Пушкином и Мицкијевичем, остаје и даље непознат свету.

Обично се наводи као несавладљива тешкоћа — непреводљивост Његошева. Питамо се, није ли то помало предрасуда, помало изговор, а помало и оправдање зато што се мало предузима. Зар је Његош у толикој мери непреводљивији од Хомера, Лукреција, Дантеа или Сен-Џон Перса? Узмимо само пример последњег. Ваљда не постоји поезија теже преводљива, па ипак се нашао човек који је превео песника Анабазе на српскохрватски језик (назвавши, на пример, његов амерички псеудоним — Мореказима).

Истина, није лако преводити поезију, будући да је, код свих великих песника, поетска слика везана не само за смисао речи, него и за њихову звучност, музикалност и боју — дакле, за оно што је различито у сваком језику. Због тога порука коју је песник изрекао на једном језику допире људима преко другог језика измењена, ако не и ослабљена. Али она ипак допире, и најчешће не губећи много од своје садржине, иако изгуби од своје чаролије. То је као звуци неке музике, које чујемо издалека, које сасвим јасно не разазнајемо, али који нас плене. И што је најбитније — смисао, оно на чему се углавном темељи наш утисак, остаје сачуван.

Стога би био велики грех према песништву прихватити ту више формалну запреку као фаталну, пошто она погађа саму природу мисије песништва, то јест његову универзалност. Јер, ако постоји нешто што сви људи треба да чују и послушају, онда је то свакако реч песникова.

Велики је грех према ловћенском самотнику што се за његово име готово и не зна ван граница словенства. Свет зна за многе наше савремене писце (чему се свако може једино радовати), али свет још не зна оно што би требало да зна — Петра Петровића Његоша! Мислимо да је крајње време да тај свет буде обавештен, а ова јубиларна година била би управо повод да се Владика Раде устоличи на његово право, њему богом дано место у светској литератури, поред Хомера, Милтона или Лукреција — на чију, уосталом, трезвену умност подсећа Владичина мисаоност. Душа би Му тада мирна била.

Чудно би Његош деловао у скупини мудраца и песника, негде у предворјима Дантеовог пакла. Има у тој судбини нечег необичног што се не среће ни код једног од његове велике сабраће. Његош представља један од најчудеснијих сусрета поезије и историје. Ниједан други песник није у толикој мери поистовећен са својим народом, можда зато што је био и његов владалац, а не само његов бард. Сахрањен је на врху високе планине где почива окружен пијететом целог једног људског мора које се простире око њега недогледно, и због чије је трагичне судбине толико пропатио. Капела на Ловћену са каменитим пустињским пејзажом делује величанственије него египатске пирамиде или индуски храмови. То је обитавалиште генија, храм поезије.

Познато је да песници нису баш добри управљачи, а такође ни добри поданици. Стога је Платон и прогнао из своје државе Хомера, претходно га овенчавши ловоровим венцем. Његош је и овде изузетак: једини међу великим песницима он је и велики државник. Милтон је једва био Кромвелов писар, Ламартин свега неколико дана на челу једне ефемерне републике, Гете министар саветник Вајмарског војводе, Хорације Августов дворјанин, Данте загрејани присталица једне странке, Клодел и Сен-Џон Перс амбасадори. Његош је, међутим, годинама управљао закрвљеним племенима, изложеним сталним насртајима турског завојевача, и малтене створио једну модерну државу. Овде Његошев лик законодавца, мудраца и пророка подсећа на лик Мојсијев из Старог завета.

Као што је некада Хомер преточио хеленске митове у уметничка дела, тако је урадио и Његош са српским, или боље речено — јужнословенским митовима. Његош савршено сублимира пет векова народног генија, народног творачког искуства; он је изванредан пример индивидуалног генија изниклог из колективног, безименог. Понекад се има утисак да се неки Његошеви стихови ваљају као громаде, са својом немерљивом тежином, одламајући се од неког големог масива.

Његошева судбина је одвећ изузетна, одвећ митска и легендарна да би свет према њој могао остати равнодушан. Његошева поезија је одвећ човечанска и одвећ општечовечанска, одвећ класична и одвећ модерна, одвећ безвременска и ововременска, одвећ поезија, а да не би нашла одјека и изван наших поднебља. Поготово када наша земља показује свету једно досад неслућено и непознато лице. Можда би свет био задивљен открићем Његоша, као што је био задивљен открићем наше средњовековне уметности.

Пред нашим познаваоцима Његоша, пред посредницима између наше литературе и страних књижевности, пред нашим културним радницима и представницима у иностранству, стоји један племенити посао: упознати свет са Његошем и Његоша са светом. Успешно обављен, тај посао представљао би велик и леп подвиг за нашу савремену културу.

Текст је објављен у НИН-у 1963. године поводом 150. година од Његошевог рођења, а у циљу упознавања свијета са ликом и дјелом великог пјесника.

Комнену Бећировићу, аутору овог значајног текста, доспјела је узвишена мисија — да у тешком времену за српски народ дигне глас за спас Српског Синаја, светог Ловћена, и да кроз своју неумољиву борбу пронесе име Његошево, као светитељску искру, широм васељене. О томе свједочи и његова многојезична књига Свјетски бој за спас Ловћенског светилишта, која попут молитвеног звона одјекује у срцима оних што чују глас предака.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

<
     

Слични текстови

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *