Предсједников антифашизам насупрот четири европске резолуције

Пише: Филип Драговић

У овом тексту нећете наћи ни ријечи против сваке похвале вриједног партизанског родољубља и пожртвованости, против универзалних примјера херојства какви су: осмјех Љуба Чупића пред нишанима зликоваца, уздигнуте песнице Стевана Филиповића у Ваљеву, битка за рањенике на Неретви, Игмански марш, и први плотуни које су 13.јула 1941.г. заједно са краљевским официрима у Црној Гори, испалили и домаћи комунисти. Поготово се аутор овог текста не жели наћи насупрот толиким анонимним и до заслуженог мита уздигнутим свједочанствима обилићевског херојства скојевске омладине и њеног герилског рата по градовима али и ”по шумама и горама наше земље поносне”. У свом одрастању прво сам сазнао како је Мрки убио Кригера (серија ”Повратак отписаних”), па тек онда како је Милош убио Мурата. И браним те емоције као вриједно благо једне генерације која је пјевала ”рачунајте на нас ”. Колико само жртвованих живота и младости за хумани идеал свијетле будућности, у готово свакој црногорској кући, у сваком братству…

Од када је, прије годину дана, преузео функцију предсједника Црне Горе, г. Јаков Милатовић у својим програмским и идеолошким говорима представља ”антифашизам” као темељну вриједност својих демократских, грађанских, па ето да додамо и европских визија. Није оставио простора за двојбу да под ”антифашизмом” подразумијева само једно: партизанску ”народно-ослободилачку борбу” и њене хероје. Зато мало који његов говор прође без величања Саве Ковачевића, Вељка Влаховића, Пека Дапчевића и осталих бољшевика. Прва, јасна и недвосмислена жртва нацизма и фашизма са ових простора, краљ Александар Карађорђевић (убијен у атентату 1934.г.), као и бројни војници те Краљевине, пали у кратком (колико су углавном трајали отпори Вермахту свих европских земаља тада) али крвавом и јуначком отпору током априлског рата 1941.г. – немају мјеста у предсједничкој визији.

Европски савез локалних привезака

Борба Титових партизана широм територије окупиране Југославије била је, ван сваке сумње, јуначка, истрајна и пожртвована, у складу са најбољим идеалима комунистичке вјере у ”боље сјутра”. Била је то, од када је почела, па до краја – антифашистичка и антинацистичка борба. Поред партизана, још један војни покрет био је номинално антифашистички. И по идејном опредјељењу, и по односу нацистичке пропаганде према њој, и по стратешком положају њене команде (како оне врховне у Лондону, тако и оне на терену – у шуми) краљевска војска у отаџбини, под управом официра Драже Михајловића, била је декларативно антифашистичка Израсла из априлског рата 1941.г. није ни могла бити другачија. Е сад, несвакидашњи сплет околности идеолошко-грађанског рата који се одвијао испод површине борбе са окупатором, велики дио ове четничке војске (читај: краљу наклоњеног српског сељака са пушком у руци), одвео је у прећутни или отворени пакт са окупационим снагама Њемаца и Италијана. Те примјере или такав степен сарадње са окупатором, током трајућег рата, не биљежимо код партизана.

Комунизам на дјелу и комунизам у идеји

Међутим, са аспекта изградње демократског, плуралистичког, слободног друштва… друштва које поштује приватну имовину, сопствену традицију и богомдану неједнакост, различитост међу људима и друштвеним групама… са аспекта принципа на којима живи и почива још увјек функционална евро-атланска политичка заједница, врло су упитне неке околности под којима је бољшевички антифашизам извојевао побједу против окупатора, и како је ту побједу спровео у дјело, па упитне су и околности под којима је он уопште дошао у сукоб са тим истим фашизмом и нацизмом. Коначно, са аспекта разликовања основних политичких и идеолошких појмова и друштвених стандарда којима тежимо, не бисмо ни могли ни смјели ”антифашизам” узимати као еквивалент демократији, правној држави и напретку грађанског друштва. Јер, из сопствене историје знамо и видимо да је било и још увјек има ”антифашизама” који воде ка тоталитарном друштву, недостојном слободног човјека.

Наглашавам, у овом тексту нећете наћи ни ријечи против сваке похвале вриједног партизанског родољубља и пожртвованости, против универзалних примјера херојства какви су: осмјех Љуба Чупића пред нишанима зликоваца, уздигнуте песнице Стевана Филиповића у Ваљеву, битка за рањенике на Неретви, Игмански марш, и први плотуни које су 13.јула 1941.г. заједно са краљевским официрима у Црној Гори, испалили и домаћи комунисти. Поготово се аутор овог текста не жели наћи насупрот толиким анонимним и до заслуженог мита уздигнутим свједочанствима обилићевског херојства скојевске омладине и њеног герилског рата по градовима али и ”по шумама и горама наше земље поносне”. У свом одрастању прво сам сазнао како је Мрки убио Кригера (серија ”Повратак отписаних”), па тек онда како је Милош убио Мурата. И браним те емоције као вриједно благо једне генерације која је пјевала ”рачунајте на нас ”. Колико само жртвованих живота и младости за хумани идеал свијетле будућности, у готово свакој црногорској кући, у сваком братству… Али,

Велики број невиних људи, угледних домаћина, људи којима је комунистича идеја била или страна или непозната, завршио је у јамама по Црној Гори које, ни до данас, нијесу још све похођене поменом и молитвом. Велики број истих тих комуниста из Црне Горе, завршио је на злогласном Голом отоку, никако случајно, него систематски и програмски. Но, прије свега тога да кажемо сљедеће: колико на четнички покрет пада неуклоњива љага ”сарадње са окупатором”, толико и на комунистички покрет пада тамна сјенка пасивног држања током окупације сопствене отаџбине у априлу 1941 (да не инсистирам на томе да су они тада под командом формално склопљеног пакта Стаљин-Хитлер) и кретања у акцију (тек) онда када је Хитлер напао другу (а не њихову) државу, који мјесец касније. Е на тој проблематичној тачки пред-ратног држања комуниста, тада увезаних у јако добро организовану мрежу комунистичке интернационале, почиње и мој осврт на Милатовићев бољшевички наратив који спаја неспојиво. Комунизам у његовој практичној, политичкој реализацији (дакле, комунизам на јави, а не онај у сновима) и демократски стандарди Европе којој тежимо као уређено и цивилизовано друштво.

Европске декларације

И Савјет Европе и Европски парламент ( овај други као тијело ЕУ које има законодавне, надзорне и прорачунске ингеренције), у више су докумената осудили тоталитарне режиме. У свима тим документима истакнуто је како су једнако зло људима нанијели и нацизам и комунизам, режими који дијеле један број истих заједничких вриједности: грубо кршење темељних људских права и непоштовање начела правне државе. С тим у свези, Савјет Европе донио је двије резолуције: Резолуцију Парламентарне скупштине Савјета Европе број 1096 о мјерама за уклањање насљеђа бивших комунистичких тоталитарних режима из 1996. и Резолуцију Парламентарне скупштине Савјета Европе број 1481 о ”потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима” из 2006. На другој страни, на нивоу Европске уније донесене су Резолуција Европског парламента о европској савјести и тоталитаризму из 2009. и Резолуција Европског парламента од 19. септембра 2019. о важности европског сјећања за будућност Европе.

Резолуција Парламентарне скупштине Савјета Европе број 1481 о ”потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима” из 2006. темељи се на Извјештају с нацртом Резолуције бр. 10765 од 16. децембра 2005., који је припремио шведски парламентарни заступник, Горан Линдблад. У Извјештају је истакнуто да су тоталитарни комунистички режими који су владали у средишњој и источној Европи, без изузетка, обиљежила масовна кршења људских права и да је низак степен јавне свијести о злочинима који су почињени под тим системима. Даље се наводи да криминална димензија комунистичких режима није била резултат околности, него посљедица намјерне политике коју су разрадили оснивачи таквих режима, чак и прије него што су преузели власт. Kомунистички лидери никад нијесу скривали своје циљеве, који су били диктатура пролетаријата и уклањање политичких противника и оних категорија становништва које су неспојиве с новим моделом друштва. Резултат тих циљева био је масовни терор, злочини и груба кршења људских права. Због тога се не може игнорисати сличност с посљедицама спровођења друге идеологије 20. вијека, нацизмом, с којим комунизам има, поред несумњивих разлика, и низ заједничких обиљежја. Међутим, истиче се да су криминал и осуђујући карактер нацистичке идеологије и режима неупитни, док комунистичка идеологија и режими нијесу наишли на сличну реакцију па су злочинци комунистичких режима ријетко били подвргнути казненом поступку, многи од починитеља никада нијесу ни били доведени пред лице правде, комунистички симболи отворено се, и даље, користе, те је јавна свијест о комунистичким злочинима врло ниска у поређењу са злочинима нацизма и образовање младих генерација је и даље такво да засигурно не помаже смањити тај јаз.

На темељу тога Извјештаја донесена је Резолуција бр.1481 која се позива на Резолуцију Парламентарне скупштине број 1096. У њој се наводи да су тоталитарни комунистички режими који су владали у средњој и источној Европи у прошлом вијеку, а који су још на власти у неколико земаља свијета, били, без изузетка, обиљежени масовним кршењима људских права. Та кршења разликовала су се у зависности од културе, земље и историјског раздобља, а укључивала су појединачна и колективна убиства и смакнућа, смрти у концентрационим логорима, изгладњивања, депортације, мучења, присилни рад и друге облике масовног физичког терора, прогоне на темељу националне и вјерске припадности, кршење слободе савјести, мисли и изражавања, слободе медија. Осим наведених кршења људских права, обиљежје комунистичког режима је и недостатак политичког плурализма. Злочини су оправдавани у име теорије класне борбе и начела диктатуре пролетаријата, под кринком чега је била озакоњена »елиминација« људи који су сматрани опаснима за изградњу новог друштва и, као такви, означени су непријатељима тоталитарних комунистичких режима. Иако је свијест о повијесним збивањима један од предуслова за избјегавање сличних злочина у будућности, а морална оцјена и осуда почињених злочина играју важну улогу у одгоју младих нараштаја, свијест јавности о злочинима које су починили тоталитарни комунистички режими врло је ниска. У том смислу, све су земље, ако то досад нијесу учиниле, позване процијенити историју комунизма и своју властиту прошлост, јасно се дистанцирати од злочина почињених од тоталитарних комунистичких режима те их недвосмислено осудити.

За вријеме предсједања Републике Словеније Савјетом Европске уније, 8. априла 2008. одржана је европска јавна расправа о злочинима почињеним под тоталитарним режимима у сарадњи с Европском комисијом, што је била прва таква расправа на нивоу Европске уније. Закључак расправе био је да би државе чланице западне Европе требале бити осјетљивије на трагичну прошлост држава чланица у источној Европи и да је потребан заједнички рад и труд на уклањању тога недостатка и оснаживању памћења и разумијевања прошлости, те да је истина предуслов за помирење. На расправи је истакнуто да постоје велика очекивања од европских институција које су позване да се више укључе у та питања.

Надаље, речено је како превладава предрасуда о једном злу, која се укратко може формулисати на сљедећи начин: у четвртој деценији 20. вијека у Европи је успостављен нацистички тоталитарни режим на челу с Хитлером, који је желио освојити свијет, који је водио рат у Европи, док су, потом, западни савезници и Совјетски Савез ослободили Европу од нациста. Међутим, наведено је да се чини како је намјерно заборављено да су 1939. Совјети започели Други свјетски рат као нацистички савезници. Недјељу дана након потписивања Молотов-Рибентроповог пакта ”о ненападању и међусобном пријатељству” (који је прописивао војну и економску сарадњу два режима) у Москви, 23. августа 1939. (у ком је Европа подијељена између интересних зона Стаљина и Хитлера), два тоталитарна режима, која су била слична један другом – нацистички и совјетско-комунистички, започела су најкрвавији људски рат у повијести. Почетак рата је у колективном сјећању већине Европљана повезан само с нацистичким нападом на Пољску, иако су очите повијесне чињенице да је Црвена армија само неколико седмица касније напала Пољску с истока, и иако су заповједници нациста и Црвене армије заједно подигли чаше шампањца за побједу у Бресту у јесен 1939. године, што је, чини се, заборављено.

Након ове расправе, Европски је парламент 2. априла 2009. усвојио Резолуцију о европској савјести и тоталитаризму темељећи је, између осталога, на Општој декларацији о људским правима Уједињених нација, Резолуцији Опште скупштине Уједињених нација број 260 А од 9. децембра 1948. о геноциду, Повељи о темељним правима Европске уније и већ споменутој Резолуцији 1481 Парламентарне скупштине Савјета Европе.

Преамбула Резолуције истиче да ниједно политичко тијело или политичка странка немају монопол на интерпретацију историје, нити могу без доказа тврдити да су њихова политичка тумачења- објективна. Односно, тумачења повијесних чињеница не би смјела бити наметнута одлукама донесеним већином гласова у парламентима (јер парламент не може доносити законе о прошлости). У Преамбули се даље каже да су милиони жртава депортовани, затварани, мучени и убијени од тоталитарних и ауторитарних режима током 20. вијека у Европи те да је доминантно историјско искуство у западној Европи – нацизам, док су средња и источна Европа доживјеле и комунизам и нацизам, па се разумијевање мора снажити у односу на двоструко насљеђе диктатура тих земаља. Надаље, Преамбула истиче важност одржавања успомена из прошлости живим, јер не може бити помирења без истине и сјећања, а Европа неће бити уједињена, осим ако не буде у могућности формирати заједнички преглед историје, признајући нацизам, стаљинизам и фашистичке и комунистичке режиме као заједничко насљеђе и ако буде могла изнијети поштене и темељите расправе о њиховим злочинима у протеклом вијеку. Такође, важно је запамтити оне који су се активно супротставили тоталитарној владавини и који требају заузети своје мјесто у свијести Европљана као хероји у тоталитарном режиму због њихове преданости, вјерности идеалима части и храбрости. Закључно, у Резолуцији се снажно и недвосмислено осуђују сви злочини против човјечности и масовна кршења људских права почињена од тоталитарних и ауторитарних режима, с увјерењем да је крајњи циљ откривања и процјењивања злочина почињених од комунистичких тоталитарних режима – помирење, које се може постићи прихватањем одговорности, тражењем опроста и јачањем моралне обнове.

Друга резолуција на нивоу ЕУ је Резолуција Европског парламента од 19. септембра 2019. о ”важности европског сјећања за будућност Европе”. У тој Резолуцији наводи се да су комунистички Совјетски Савез и нацистичка Њемачка потписале Уговор о ненападању, познат као Пакт Молотов-Рибентроп, и осмислили његове тајне протоколе којима су између своја два тоталитарна режима подијелили Европу и територије независних држава у сфере сопствених интереса отворивши тиме пут за почетак Другог свјетског рата. Директна посљедица Молотов-Рибентропов пакта, уз нацистичко-совјетски Споразум о пријатељству и демаркацији од 28. септембра 1939., био је Хитлеров напад на Републику Пољску, а двије седмице касније услиједио је и Стаљинов напад. Тим чинима та земља лишена је независности, а пољски народ суочио се с незапамћеном трагедијом. Kомунистички Совјетски Савез је 30. новембра 1939. започео агресију на Финску, а у јуну 1940. окупирао је и припојио дјелове Румуније (територије које нијесу никад враћене) и независне републике Литванију, Летонију и Естонију. Након пораза нацистичког режима и завршетка Другог свјетског рата неке су европске земље могле провести обнову и започети процес помирења, док су друге европске земље остале под диктатурама, било под изравном совјетском окупацијом, било под његовим утицајем још пола вијека, због чега су им слобода, суверенитет, достојанство, људска права и друштвено-економски развој били ускраћени.

У Резолуцији се истиче да је Други свјетски рат најразорнији рат у повијести Европе, започео као непосредан резултат злогласног нацистичко-совјетског Споразума о ненападању од 23. августа 1939., у којем су та два тоталитарна режима, са заједничким циљем освајања свијета, подијелила Европу у двије зоне утицаја, те се подсјећа на чињеницу да су нацистички и комунистички режими спроводили масовна убиства, геноцид, депортације и довели до незапамћених губитака живота и слободе у 20. вијеку. У дотад невиђеним размјерима у људској историји почињена су дјела агресије, злочини против човјечности и масовна кршења људских права. Европски парламент позвао је све државе чланице ЕУ да јасно и принципијелно преиспитају злочине и дјела агресије која су починили тоталитарни комунистички и нацистички режими, изразио је забринутост због континуиране употребе симбола тоталитарних режима у јавном простору и у комерцијалне сврхе ( насупрот томе, неколико европских земаља забранило је употребу и нацистичких и комунистичких симбола), те је напоменуо да у јавним просторима неких држава чланица (парковима, трговима, улицама итд.) и даље постоје споменици којима се величају тоталитарни режими, што отвара пут искривљивању историјских чињеница о посљедицама Другог свјетског рата и пропагирању тоталитарног политичког устројства.

Није паметно „мудро ћутати” у парламенту

Наравно, имају поменуте резолуције и елементе анти-руске стратегије и припреме за ово чему данас свједочимо у Украјини, што је римски папа назвао ”лајањем на руским границама” НАТО савеза. Али, да се не играмо жмурке, држава Црна Гора декларативно и суштински тежи Европској унији, и свака дисхармонија црногорског државног врха са њеним принципима чини се штетнијом од било каквог идејног и персоналног евро-скептицизма каквог овдашњег ”козака” или русофила.

Стога,

Ако је био ревностан да пожури да се забрине о ”европском путу Црне Горе” поводом легитимне и цивилизоване резолуције о нацистичким злочинима у НДХ и Трећем Рајху, и да се исплаче, тим поводом, са предсједником Хрватске; и ако није примјетио да нас ни Аустрија ни Њемачка тим истим поводом не гледају попријеко; предсједник Црне Горе Јаков Милатовић морао би, под хитно, нешто да учини на усаглашавању својих јавних наступа са поменутим европским резолуцијама. Поготово, ако га подсјетимо, да је поводом истих тих резолуција, баш иста та Хрватска о чијем расположењу брине, изгласала једну још радикалнију резолуцију, која је уклонила Броза и другове са свих хрватских биста и паркова. А није, рецимо, једнога Мира Барешића, нити јој то пада на памет!

Извор: Журнал

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: