Предсједник у Литији. Како би то лијепо било.

Пише: Протојереј-ставрофор проф. др Борис Б. Брајовић

Гледао сам стару документарну емисију о животу и дјелу револуционара и заслужног друштвеног политичког радника, како се тада говорило, Слободана Пенезића Крцуна. А заправо је било ријечи о његовој смрти и само о њој, јер у смрти нема никад идеологије, партије, нема у смрти дружбе ни замјене, све се своди на оно нема више мене.

Имају некролози и посмртни говори, али у њима има тако мало истине, да их не би требало ни изговарати. У тренутку погибије био је предсједник Извршног вијећа Социјалистичке Републике Србије, нешто као данас премијер Владе јер је предсједник државе био доживотно само један.

О њему су говорили сви, осим њега самога што је оправдано у таквим ситуацијама кад сте мртви, добар друг, одан саборац, бескомпромисан борац, човјек Партије и вјерник комунистичке идеологије, чак су успјели да се сјете и неких анегдота из предаха од силних подвига и партијских функција, али нијесу ишли предалеко у неку интимнију причу, не зато што је није било већ нијесу били сигурни шта његова смрт по неизреченој директиви може значити за њих. Он је мртав њему то неће сметати, а њима може да шкоди. Наравно прескочили су да помену она силна убиства, прогоне и мучења која је он у послијератним данима проводио по Србији. Разумијем их.

У чувеном анегдоталном сусрету Крцуна са Михизом када су већ од силног алкохола, попустили и грчеви у души и на лицима, Михиз се усудио да упита чувеног првоборца и предсједника: „Сањате ли  их често?“. Крцун је одмах знао о чему је ријеч, и искрено се без станке исповједио свештеничком сину: “Сањам их сваке ноћи. И појединачно и онако џумле, на гомилу“. „А много их је“, наставио је Михиз, већ и сам затечен брзим одговором, овај каснопоноћни разговор. „Много“, проциједио је Крцун.

Михиз, то свевидеће око наше књижевности, записаће за њега и његове камараде: “Махом лепи људи и мушкарци, страсни нагањачи жена свим средствима, и личним шармом и парама, и привлачношћу, коју је за жене увек имала моћ и власт, а понеко и уценом ако затреба, а при том чувари и надзорници пуританског морала… Хладни циници по дану, смејачи и подсмејачи себи и другима, са ноћним кошмарима и морама које их трзају из сна. Обесни, надмени, они за које народ каже да се Бога не боје, а људи не стиде, а при томе поуздани и пожртвовани пријатељи.

На изглед, и не само на изглед, спонтани и истинољубиви, а срачунати, спремни на сваку подмуклу подвалу и фалсификат у служби која ни од чега не преза. Једном ријечју господари, а слуге“. Негдје пред саму зору, Крцун је сасвим озбиљан, као да пјесму изговара, скоро свечано завјет дао да ће се убрзо повући из политичког живота и отићи у неки манастир у Кабларској клисури додавши: „Калуђери ће се обрадовати мојој великој пензији, а ја ћу им чувати манастирске овце и гледати облаке“.

На крају самог документарног филма, приказан је и стан Крцунов, и тамо у дневној соби, поред његове фотеље налазио се на средини собе један махагони сточић на коме је стајала икона. И помислио сам кад год би се он уморан завалио у своју фотељу тик до његовог лица би га нетремице посматрао светитељски лик са иконе. Али Крцун је погинуо, калуђере није нико обавијестио о његовој смрти, нити су чекови од пензије стизали. Простим монасима нијесу требали чекови, требао им је блудни син који ће се вратити. О како би се обрадовали. Могу само да замислим и како би он био срећан. Био би најбољи искушеник кога су имали. Ујутро би на службу први долазио, а онда би послије заједничког обједа радостан напасао овце по пропланцима, удишући дубоко затворених очију ваздух натопљен цвјетним мирисима.

Свако мало би погледивао облаке који би му намигивали. Послије би цјепао дрва, помагао старим и болесним монасима, пјевао за пјевницом и повлачио се у своју келију у којој се дуго након тога молио, док не би у дуго чекани блажени сан утонуо. Али није стигао, престигла га је она којој се није надао тако брзо. Али све је могло да буде другачије. Не мислим, знам да може и другачије.

О како би то лијепо било, кад би се неки други предсједник, било који, једно јутро здрав и лијеп пробудио. Устао би, обукао се и рекао: Идем по хљеб и млијеко. Кад би изишао из лифта, одгурнуо би крило улазних врата и изненадио би се како се чудна врата отварају, и неколико пута би их цимао напријед назад док не би примјетио како га посматра знатижељно неки човјек испред улаза који би му у пролазу насмијан добацио: „Добро јутро комшија“. Не би ништа одговорио зачуђен необичном ријечју Комшија. Помислио је послије ћу на интернету пронаћи њено значење и наставио до продавнице, дубоко удишући ваздух раширених ноздрва, који тих дана није био испуњен микрочестицама, сјеверни вјетар је прозрачио цио град, који је можда баш због вјетра изгледао другачије.

Учинило му се само на трен да су ова врата слична оним тешким бронзаним кроз која је крочио у ону тајну собу у Њемачкој, али је брзо одагнао такву мисао, јер се добро сјећао да их ни тада он није отварао. Ушао би у продавницу и подигавши високо лијеву обрву, разгледао постројене испуњене рафове који су простирали пред њим као да чекају његову заповјест. Неко вријеме је тумарао између њих, примјећујући да га продавци и пролазници криомице посматрају, као да га знају, помислио је, али он њих не зна. Биће да му се учинило, можда је све то због сјеверног вјетра, и то што је први пут устао тако оран и радостан, што је по хљеб отишао, и врата отворио, улицом сам проходао. Али не може бити први пут, откуд ми таква помисао, мало је још замишљен стајао и брзо одустао од даљег премишљања.

Нашао се испред посложених бочица и кутија млијека. Тако их много има, а он не може да се сјети које је његово омиљено. Мора да има неко које он воли, али ето, баш сада када је дан тако добро почео не може да се сјети и брзо се одлучио за оно испод којег је писало „Купујте домаће производе“. Узевши и хљеб упутио се ка каси, на којој је видио да је заборавио новчаник да понесе, а опет учинило му се да га ни кући неће наћи ако га потражи кад се врати. Љубазна касирка му је сваку нелагоду брзо одагнала рекавши: „Комшија нема везе, сјутра ћете донијети“. Како лијепа ријеч „Комшија“, морам одмах видјети шта она значи  кад за њу ни новац не треба. До стана је скоро трчао дугим корацима, и чим је ушао, потражио је ону загонетну ријеч „комшија“ на интернету и срећан одахнуо када је угледао:“Комшија онај који живи до вас, најближи ваш“. Дан се наставио породичним ручком у коме је уживао као да је први, послије је на тераси испио кафу док је град гледао, па му се учинило да га је и он препознао, чак је успио и почетак једне књиге да прочита коју му је неко донио, али се опет није могао сјетити да ли је ико икада у његов стан долазио. И све му се тај дан угодило, и тако допало као да је први пут, да му се није јавила, негдје пред сам мрак, једна мисао која га није напуштала. Ако имам толико комшија, мислио је, који ме знају, како да ми телефон, баш данас није ни једном зазвонио. И прије него што је ово одгонетнуо, телефон је, баш тај дан у том тренутку зазвонио. Јавио се као да је први пут, и од свега је слушајући глас са друге стране, разумио да је данас, баш данас, нека промоција у продавници поред Храма. Помислио је то ме зове сигурно неки добри комшија који ме знао. Брзо се обукао, узевши онај џемпер у коме се најљепше осјећао и кренуо. И прије него што је стигао до продавнице до које су упутио, угледао је поворке људи које су видјевши га узвикивали и име које је као своје препознао, и још нешто што није разумио. Али им се одмах, тим новим комшијама придружио који су га препознали, а он њих није знао. И док је сретан са комшијама корачао, до њега су са разгласа допирали музика и ријечи које је и сам поновио, као да их први пут чује: Не дамо Светиње!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: