Православни календар: Свети мученици Трофим, Саватије и Доримедонт

Свети мученици Трофим, Саватије и Доримедонт
У вријеме цара Прова, у III стољећу, када над Антиохијом начелствоваше неки Атик, дођоше у Антиохију два хришћанина, Трофим и Саватије, обојица угледни и чесни грађани.

Но догоди се баш у то вријеме нечисто празновање и жртвоприношење Аполону у Дафни код Антиохије. Атик се нарочито стараше, да сви грађани узму учешћа у том празновању.

Па како неки видјеше Трофима и Саватија и јавише Атику, да ови странци не узимају учешћа у њиховом празновању, узе их Атик на суд, па кад се не одрекоше Христа, врже их на муке једног по једног.

Пошто изби и намучи Трофима посла га у Фригију неком Дионисију, још љућем мучитељу хришћана, а он изведе из тамнице Саватија и поче га судити.

Када мучитељ упита Саватија ко је и каквога је чина, он одговори: „чин и достојанство моје, и домовина, и слава, и богатство јесте Христос Син Божји, вазда живи, чијим промислом васиона стоји и управља се.“ Зато га бише и трзаше и стругаше гвожђем, док му се кости под месом не указаше. У тим мукама и сконча. А Трофима мучитељ Дионисије удари на велике муке, и држаше га у тамници још за веће. Тада дође Трофиму у тамницу и служаше му сенатор неки Доримедонт, потајни хришћанин.

Када ово дознаде мучитељ, стаде мучити обојицу подједнако, па их најзад баци пред зверове. Но зверови их не дирнуше. Доримедонт свети нарочито дражаше медвједицу вукући је за уши, да би га растргала, али се медвједица при свем том умиљаваше. Мучитељ нареди, на послетку, те посјекоше мачем св. Трофима и Доримедонта. Душе ових св. мученика сад царују на небесима.

Тропар (глас 8):
У Тројици хваљени Бог, тројицу мученика прослави, Трофима, Савастија и Доримедонта. У Њега вјероваше и ђавола побиједише: Њиховим молитвама, Христе Боже наш, смилуј се на нас.

Свети мученик Зосим пустињак

Неки кнез Киликијски Дометијан иђаше у лов у планину са слугама својим. У планини виде стара чобјека, окружена звјеровима, кротким као јагањцима.

Упитан ко је и шта је, старац одговори, да му је име Зосим, да је хришћанин, и да одавно живи са звјеровима, који су бољи од мучитеља хришћана у граду. То увриједи Дометијана, који и сам беше љути мучитељ хришћана, па окова Зосима и посла га пред собом у Назарет, гдје га нарочито хтједе мучити, да би тамо заплашио оне који вјерују у Христа.

И када га свега израњави и искрвави ударцима веза му камен о врат, па га уздиже на једно дрво. Па му се ругаше кнез: „заповиједи, да дође један звијер, па да и ми сви вјерујемо!“ Св. мученик се помоли Богу, и заиста појави се огроман лав, који приђе Зосиму и потури главу своју под камен, да олакша мученику. У великом страху одријеши кнез Зосима, но овај убрзо затим предаде дух свој у руке Господа свога.

Свети Теодор кнез Јарославски Праведан и милостив, пред смрт примио схимну и упокојио се 1298. год.

У пустињу суху, од људи далеко,
Свети Зосим беше зарана утек’о,
Да се у самоћи разговара с Богом,
И проводи живот у труду премногом,
У молитви, посту, у ноћноме бдењу,
И у спасоносном богоудубљењу.
Ко ангел у бдењу, као див у вери,
Незлобност његову осетише звери.
Мрзитељи људи заволеше свеца,
Послушна му беху као оцу деца.
А милосан светац милошћу их кроти,
Звер се одазива добротом доброти,
И доброту памти, и злом је не враћа,
Добротвору своме захвалношћу плаћа.
Прогоњен од људи, зверовима мио,
Међ зверове Зосим беше с’ уселио,
Но зверови – људи открише му село,
Мукама му љутим уморише тело.
Сад се Зосим свети на небу радује.
Са свецима многим у Рају ликује.
И моли се за нас да брод пребродимо
И у Рају са њим да се веселимо.

У овај свијет земаљски ништа реалније није ушло од Господа Исуса Христа, ништа реалније као Бог и ништа реалније као човек. У истини сав овај свијет изван Исуса Христа изгледа призрак. Ни земља ни вода ни ваздух ни свјетлост немају ни изблиза ту реалност коју има Он. Гле, све ће ово проћи, а Он ће остати. Ваистину Он је камен темељац једног непролазног свијета, и само онај, или оно, што се припије чврсто уз тај камен, моћиће судјеловати у том непролазном свијету, непролазној реалности. Бурни али немоћни таласи времена срдито су ударали, и данас ударају, час о реалност Божанства Христова час о реалност Човечанства Његовог. Јер колико је требало хришћанима труда, да отварају очи безбожницима, и доказују Божанство Христово, толико им је требало труда, да отварају очи јеретицима и доказују Његово Човјечанство.

Но Дух Свети свезнајући постарао се унапријед, и преко Јеванђелиста спремио оружје хришћанским борцима унапред. Сад је душа моја жалосна. Зар би Господ осјећао жалост, да није био прави човјек, подложан свима немоћима тјелесне природе изузев гријеха? И не само жалост но и страх: Оче, сачувај ме од овога часа. Ово говори немоћна природа човјечја, која се грози смрти (јер о смрти је ријеч), али не грешна него безгрешна природа човечја, јер Господ одмах додаје: али зато дођох на час овај. Видите ли, колико је важна смрт Христова?

Ми смо њоме искупљени, њоме спасени. Нека се нико, дакле, не зауставља једино на науци Христовој, него нека се пренесе на Голготу и посмотри са ужасом крваву жртву на Крсту, која је принета за гријехове наше, за спасење наше из смрадне чељусти змије преисподње.

О Господе Исусе, пострадавши нас ради и нашега спасења ради, помилуј нас још једанпут, и још једанпут. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: