Православне светиње у рукама рушитеља
1 min read
Удружење расељених Срба из Ђаковице, упутило је саопштење за јавност у којем истичу да су запрепашћени чињеницом да су неке земље чланице УН, измеђуосталог и „братска“ Црна Гора спремне да повере на чување православне манастире и цркве онима који су у погрому 2004. године те светиње палили и рушили.
“Те наше светиње, које им се данас тако олако дају, под заштитом су Унеска као угрожено културно наслеђе. Наши манастири и цркве на КиМ су угрожни од тих којима желе да их повјере на чување, 1999. Године и 2004. Године на наше светиње ти су бацали каменице и бакље, у храмове су уносили аутомобилске гуме и палили их како би били сигурни да се пламен неће лако угасити и да ће светиње до темеља изгорети.“ – наводи се у саопштењу додајући да је чудо невиђено да се таквима дају на чување светиње додајући да и само свештенство у Српским светињама на КиМ и дан- данас има разлога да страхује за безбједност.
“Не можемо да повјерујемо да међународна заједница може да да благослов и препусти да се о српском културном наслеђу брину они који и дан-данас каменицама нападају православне светиње, обијају их и пљачкају.Да ли је могуће, да ће УН дати на чување српске светиње онима који православнима не дозвољавају да посјете храмове и у њима облеже верске празнике?“ – истичу из удружења расељених Сба и Ђаковиће додајући да је скандалозно да светиње буду повјерене на чување онима који аутобусе Ђаковчана гађају каменицама сваки пут када из Високих Дечана крену у цркву у Ђаковици.
Удружење расељених, такође упозорава да се српске светиње препуштају онима који су у Ђаковици 1999. године са земљом сравнили Цркву Свете Тројице и на њеном месту изградили парк!?
“Ми, Ђаковчани, вековно смо везани за манастир Високи Дечани и дајемо пуну подршку игуману манастира оцу Сави Јањићу и братији која нас је и у најгоре време дочекала раширених руку, бринула о нама сваки пут када смо нападнути на путу у наш град или улазу у наш манастир Успења пресвете Богородице у центру Ђаковице.Ми смо се у Дечанима крстили, венчавали, молили Стефану Дечанском, а послије рата, то је често било једино мјесто на којем бисмо нашли мир и сигурност јер нам је улазак у наш манастир био готово увјек забрањен”, наводе из Удружења расељених.
Nikome nije milo kada mu se dira u imovinu ali rekcija SPC kada joj se takne u imovinu je nečuvena. Umjesto da duh bude na prvom mjestu u ovoj komercijalnoj (ne svuda i ne od svih svještenika) instituciji imovina je na prvom mjestu. Ne mogu ni zamisliti kako su se osjećali kada su njihovom imovinom raspolagali otomanci i njihovi namjesnici.