• Култура

Позориште није место, позориште је мисао о бољем свету

1 min read

4 године ‎ ИН4С

На позив АСИТЕЖа Србије ове године поруку поводом Светског дана позоришта за децу писала је Ања Суша, позоришна редитељка и професорка позоришне режије на Стоцкхолм Университy оф тхе Артс, једна од оснивача нашег националног АСИТЕЖ центра 2003. године.

„Како уопште почети поруку у славу позоришта, после читаве године која је протекла такорећи сасвим без позоришта?

Како је могуће речима славити позориште, сада, када речи све више бледе, замуцкују и посустају пред реалношћу коју настоје да опишу и објасне – нарочито деци?

Ова порука би, стога, веома лако могла да се претвори у поруку самосажаљења у име нас, позоришних уметника, широм планете, који смо, можда први пут у нашој уметничкој егзистенцији, суочени са фундаменталним питањем сопственог смисла и смисла позоришне уметности, али и питањем заједништва, заједнице и солидарности који су основна супстанца позоришта још од његових ритуалних прапочетака.

Ова порука би, заиста, могла да буде и патетични вапај за прошлим временима, која наше сећање, претвара у боља него што су заиста била.

Ова порука би могла да буде и опомена нашој посрнулој савести због планете коју сваким даном све више пустошимо, док наша и плућа наше деце удишу трулеж и отрове наше бахате равнодушности и апатичног прихватања класне, етичке, расне и социјалне неједнакости, која ће, брже него што желимо да верујемо, довести до тога да незагађени ваздух и чиста вода постану привилегија богатих и моћних.

Ова порука би лако могла да се претвори у романтизовану чежњу за удобношћу позоришне дворане, за светлошћу рефлектора који боје наше сценске светове најлепшим бојама и испуњавају наше уши лепим звуцима удаљених предела на које нас води имагинација подстакнута позоришном машинеријом и триковима.

Али ова порука би такође могла да буде порука о моћи представљања и замишљања.

Зато вас сада молим да затворите очи.

Затворите очи и замислите да више нисмо усамљени између наших скучених зидова, без обзира да ли су саграђени од бетона или напросто од предрасуда.

Замислите да ће и ова невоља једном проћи, а када прође, замислите да ћете, срећни и насмешени да се загрлите са онима који су ту, поред вас, без обзира на то да ли их познајете или не. Замислите да ћете их упознати.

Замислите да ћете се загрлити рукама и телима, али и срећним мислима и вером да је могуће урадити нешто добро за некога ко ће ту доброту пренети неком другом који ће је пренети неком трећем, трећи четвртом и тако редом – све док не нестане и последња лоша мисао која производи лоша дела.

Замислите да је сваки човек у сваком делићу света подједнако вредан и да његова вредност нема везе са економијом – него само и искључиво са људскошћу.

Замислите сада да кишне капи почињу да падају нагоре, да снег одједном има укус сладоледа, да право са улице, као са велике трамполине, можемо да одскочимо тако далеко да додирнемо звезде.

Замислите да сте део великог, добро увежбаног људског оркестра који свира најлепшу музику која одјекује свемиром.

Отворите очи.

Управо сте били у позоришту.

Увек можете да одете поново.

Позориште није место, позориште је мисао о бољем свету.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: