Отац српског позоришта – писац и глумац Јоаким Вујић
1 min read
Јоаким Вујић, Жарко Савић (Фото: из књиге)
На данашњи дан, 9. септембра 1772, рођен је српски писац и глумац Јоаким Вујић, отац српског позоришта. Гимназију је учио у Калочи и Сегедину, права у Пожуну /Братислава/, доста је путовао учећи стране језике. Прва „театрална представленија“ је приредио у Пешти, Баји и Сегедину између 1813. и 1815, а у Земуну 1823. У Србији је с прекидима боравио од 1833. до смрти 1847. и као „књажевско-сербског театра директор“ основао је 1834. и 1836. прве позоришне трупе у Крагујевцу и Београду. Био је противник језичке реформе Вука Стефановића Караџића. Написао је „Путешествија“ и 21 драмско дјело, укључујући „Крешталицу“, „Фернанда и Јарику“ и „Љубовнају завист через једне ципеле“.
Позориште је код свих народа било чувар народног језика, будилник народне свести, народног поноса и свију народних врлина; школа и уточиште свега што је добро, лепо и узвишено…
Овом беседом Јована Ђорђевића, првог управника Народног позоришта у Београду (30. октобра 1869. године), поводом извођења представе „Посмртна слава Кнеза Михаила” у новоотвореној згради, Милован Здравковић започео је своју студију „Позоришни живот Земуна – Утицај на позоришни живот Срба”. Овога пута Здравковић је осветлио више значајних сегмената из богате историје театра: 250 година од рођења Јоакима Вујића, два века од његове прве позоришне представе у Земуну (Земун, потиче од придева землин који означава земунице: подземне куће, или полуземунице), где је радио и као учитељ, 140 година од оснивања прве позоришне институције у Земуну „Земунског српског добровољног позоришног друштва”, 225 година од како је Вићентије Ракић из Земуна увео црквену драму у српску књижевност…
– Позоришни живот Земуна у прошлости, био је врло динамичан и плодотворан, и то је условило значајне резултате: висок ниво продукције (број представа), појаву великог броја позоришних стваралаца: глумаца, редитеља, писаца, преводилаца… Сасвим је извесно да је на позоришни живот Земуна снажно утицао позоришни живот Новог Сада, Беча, Пеште, Темишвара и других културних центара ондашње Европе: највише Аустрије, односно Аустроугарске. Неким од ових центара узвратио је тако што су се позоришни ствараоци који су се развили у Земуну, касније успешно исказивали и у већим срединама, на пример, у Новом Саду – констатује Здравковић уз напомену да је због специфичне ситуације у којој се налазила Србија, позоришни живот Земуна директно утицао и на развој културног живота у центрима ондашње Србије: Београда, Крагујевца, Смедерева, Пожаревца, Ниша, Шапца, Лознице.
Међутим, прапочеци културног живота у Земуну, наводи Здравковић, сежу још у античко доба. По истраживању Данице Димитријевић, у римском Таурунуму, како су Римљани називали Земун, на месту данашње зграде Мадленианум налазио се антички храм посвећен богу Либеру, староиталском богу плодности који је поистовећен са грчким Дионисом. „На углу Гајеве и Змај Јовине улице откривене су 1891. године рушевине једног храма, који је судећи по бројним целим и фрагментарним рељефима и једној бази за статуе с натписом, био посвећен Либеру-Дионису, божанству чији је култ у нашим крајевима био веома распрострањен.
Вук Караџић радо је боравио у Земуну, ширећи своју мисију, али и Доситеј Обрадовић који је преко Земуна део своје библиотеке пренео за Србију. За позоришни живот је значајан и по томе што је превео Лесингову комедију „Демон”, која је доживела више издања… Аутентични позоришни импулс у земунску средину унео је „отац српског театра” Јоаким Вујић. Његов ентузијазам, упорност, и надасве његово знање и искуство, уградили су темеље позоришном развоју овог града. Од јануара 1861. до фебруара 1862. године, у Земуну је успешно радило Српско позоришно друштво које је имало добро увежбану трупу, а представе су им биле веома посећене.
У великим кризама које су погађале Народно позориште у Београду, Земунци су прискакали у помоћ. Велики допринос дали су и раду новосадског Српског народног позоришта.
