Позитивни и негативни

Пише: Максим Драшковић                                     

Ко је у овоме свему што нам се  дешава позитиван, а ко негативан, и шта је једно, а шта друго – тешко је живу створу разабрати. Медицински гледано, позитиван је изгледа онај што је јадник оболио, а негативан онај што је здрав као дријен и пуца од голога здравља. Ваљда кад је позитиван, потврђује присуство нечега негативног и болесног у себи, како ли? Једноме тако прегледали главу и рекли му да су нашли све позитивно. Он се мрченик обрадовао и осоколио, а већ сјутрадан пао у коврљицу – више се није свијестио. Да су му рекли да је негативан, можда би се сиромах бар малко припазио и потрајао још који дан. Овако, шта је ту било позитивно, а шта негативно – бог сами зна. Нека, но онај што га је лелеко, није знао да ли да га окити позитивно или негативно.

У књижевности је то посве природније, јер је то у њу дошло из самога живота. Непогрешиво се зна ко је позитиван, ко негативан животни и књижевни јунак. Да ли је мрачни или свијетли тип човјека. Поезија живота свакоме створу означи пут, иако нико као она не умије да затури и заметне траг, а, опет, све непогрешиво исприча. Свакога сједне на мјесто које му је живот намијенио – или је горе, или доље, или плус или минус, позитиван или негативан, или сједи у магарећој клупи међу нељудима, или у прочељу међу људима… И онај глумац вјерно опонаша човјекове животне трагове – негативца и позитивца, морално посрнулог и морално узвишеног. Има и ова „корона“ и позитивног и негативног. Кажу да је један тек уочи саме смрти, пошто му је пасала деведесета, први пут постао позитиван, и то захваљујуљи „корони“. Додуше, био је веле и на самоме рођењу – сви се порадовали приспјенку. Али чим је први пут кмекнуо, прва је мајка у њему препознала негативца. Читавог вијека је јадница стрецала да је не прода ако му што устреба. Тако је то у животу.

Ипак, најтеже је позитивног и негативног опазити и уачкати у политици. Кад је политичар најпозитивнији, народу смркне, а њему сване. Кад је обрнуто, тек онда не знаш шта те чека. Па, чик, снађи се ту, паметњаковићу. Тај вирус не траје од јуче – одувијек су позитивни напречац постајали негативни, а негативни позитивни. Тако је, рецимо, у јануару шеснаесте, онај Пајовић (заједно са својом Азрицом…) био позитиван, а умјесто њега, ми запали у изолацију. Кад султан назебе – раја кија. Тако и прије и послије тога, све до дана данашњега. Тек је сад, кад смо тобоже изборили и дочекали слободну зору, све одједном постало магловито и загонетно. Право је чаробњаштво разазнати опозицију и позицију. Народ поспремио позицију у опозицију, а онда напрасно позиција постала самој себи опозиција. Мањина постала већина, а већина  мањина. Негативни уцјењује позитивног, а позитивни негативног – томе изгледа краја нема.

Да ли је то игдје и икада било, откако је вијека и свијета? Честити народ оформио и на владарски престо устоличио породицу од четрдесет једног члана, да живи сложно у кући и да (заједно са домаћином кога су сами поставили на чело домаћинства) вјерно ради и служи своме народу, а, умјесто тога, у тој породици више него пола „чељади“ ради о глави своме кућном старјешини. Зна ли ико да је кад и негдје постојала таква породица?, која својом неслогом и себичношћу ради на сопственом уништењу и омогућава да се дојучерашњи, а вишедеценијски злотвор овога народа врати и исели их из куће и поново пороби народ који их је одважно, али тешком муком смијенио. Може ли жив створ повјеровати да неко, ко је дуготрајно и борбено стварао фронт и покрет за  промјене, сад кад му је коначно овај намучени народ донио те  демократске промјене (наравно и њиховом великом жртвом, храброшћу и истрајношћу), себично и властољубиво подрива слободарску побједу и безумно тражи промјену тих истих промјена, бојим се, непромишљено, обијесно и сујетно гурајући и себе и овај народ у сасмоуништење. Будимо достојанствени и позитивни, али не на „корону“, него као људи!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: