• Култура

Повратак српским коријенима

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Живот и опстанак српског народа у Албанији, у последњих сто година, једна је од неколико значајних тема, којима се у свом вишегодишњем истраживачком раду бави публициста и писац Биљана Живковић. Књига „Срби у Албанији”, оригинално је свједочанство о вјековном постојању Срба у данашњој Албанији, посебно у Скадру и сјеверној Албанији. Своја вишегодишња искуства и записе из посјета Србима у Албанији ауторка је представила недавно у Кући Ђуре Јакшића, пише Политика

фото: Биљана Живковић, лична архива

Живот и опстанак српског народа у Албанији, у последњих сто година, једна је од неколико значајних тема, којима се у свом вишегодишњем истраживачком раду бави публициста и писац Биљана Живковић. Књига „Срби у Албанији”, оригинално је свједочанство о вјековном постојању Срба у данашњој Албанији, посебно у Скадру и сјеверној Албанији. Своја вишегодишња искуства и записе из посјета Србима у Албанији ауторка је представила недавно у Кући Ђуре Јакшића, пише Политика

„Древни Скадар-град на Бојани, изградише наши преци прије почетка хришћанске цивилизације, а доградише Бодини, Немањићи, а у 14. вијеку и Мрњавчевићи, потом Балшићи, доминира околином, Широ пољем. Тако сада Албанци зову непрегледну зелену долину накићену смарагдним ријекама – Дримом, Киром и Бојаном. Само Срби знају право значење назива. Топоними насеобина, мјеста, села, ријека, долина, све је српског имена и коријена.

Један од српских владара Дукље био је Јован Владимир (рођен око 970), први светац међу српским владарима. У Елбасану је наша црква, посвећена Светом Јовану Владимиру из 11. вијека. Некада је само у Љешкој нахији било 250 српских цркава и манастира…” – пише Биљана Живковић у својој књизи.

„Када сам закорачила у Скадар-град, видјела сам нијемо сведочанство нашег древног постојања. У центру камене тврђаве столује црква Светог Архиђакона Стефана из 13. вијека. Српска црква. У 16. вијеку Турци су јој дозидали минарет, али га је зуб времена срушио, а данас су тамо остали зидови цркве без крова, са олтарским дијелом.

У тврђави се налази мјесто гдје је, према легенди, узидана млада Гојковица, коју су Албанци преименовали у „Розафу”, као што су присвојили и сву српску културну и историјску баштину на том простору, па и чувену епску пјесму – Зидање Скадра”, објашњава Биљана Живковић, новинарка, некадашња дописница листа „Политика”, данас аутор 18 књига које се баве расветљавањем историје страдања српског народа.

– Србима у Албанији била су наметнута погрдна албанска имена, до 2008. године нису имали право на српско име. Нису имали право да уче своје писмо и језик. Одузета су им од 1937. сва права која имају слободна људска бића. Захваљујући борби наших сународника, на челу са Павлом Јакоја Брајовићем, они су добили право да уче српски језик, и своје писмо, ћирилицу – објашњава наша саговорница. Томе је допринијела изузетна просветитељска мисија професора Ћираковића, који је априла 2007. добио историјски задатак, да учи српски језик, све генерације у Скадру. Повратак нашим коријенима и језику прихватили су, како православни, тако и Срби исламске и римокатоличке вјере.

– Била сам на првом часу српског језика у Скадру. После 74 године, Срби су учили свој језик, учили ћирилицу! За годину дана су већ тако добро говорили српски да су читали Десанку Максимовић, Иву Андрића. Кроз школу српског језика прошло је више од 2000 људи, али не само омладине. Данас у Београду, студира 30 Срба из Албаније захваљујући тој школи – каже Биљана Живковић, наглашавајући да је овај разговор начин да се одужимо историјској громади, проф. Светозару Ћираковићу, недавно преминулом. Он је један од 27 професора, који 2004. године нису жељели да уче дјецу у Никшићкој гимназији монтенегринским језиком, те су добили отказ.

Најтежи период за Србе на простору Албаније наступио је током 20. вијека, када су били приморани да се одрекну свог идентитета, вјере, културе, свог имена.

– Српске цркве и манастири порушени су у вријеме владавине злогласног краља Зогуа између 1934–1937, а када је на власт дошао сурови атеиста и комуниста Елемер Хоџа (1944–1985) наступио је тежак период за комплетно становништво у Албанији. Уништено је око 1.600 манастира и цркава, а од 440 свештеника различитих конфесија, само 22 их је остало у животу и то радећи као занатлије. Било је периода када Срби у Албанији нису смјели да имају икону, јер је казна за то била 20 година робије. Нису смјели да слушају Радио Београд, ни да пјевају српске пјесме, нити да им се нађе у кући неко дјело на матерњем језику, ћирилици – додаје Живковићева.

–Албанија данас има око три милиона становника, 30 одсто су православци, а највећи број су Срби, што потврђује и проф. др Каплан Буровић, академик, један од највећих балканолога и албанолога у Европи, Албанац који се и сам прије десетак година вратио православљу. Он тврди да је на простору Албаније живаљ – 75 одсто српског коријена, српске крви, као што је случај и са 82 одсто Албанаца који живе на КиМ, такође су поријеклом Срби – доказао је др Буровић – каже наша саговорница.

Град Скадар, данас има више од 250,000 становника, док се око 40.000 њих, према казивању Биљане Живковић, опредељују да су Срби.

– Када је служена прва Литургија у Цркви Свете тројице, на обиљежавању Свете Тројице у селу Врака надомак Скадра, јединој српској светињи која је обновљена у Албанији, гледали смо Србе који тек уче да се крсте, и шта је кољиво, славски колач. У Драчу постоји манастир који је био српски, посвећен Светом Влаху, сада је у власништву Албанске православне цркве, настале 1939. године, на темељима наше цркве, а признате захваљујући Грчкој православној цркви.

Школа српског језика је темељ на којем у Скадру функционише Српски културни центар, импресивна библиотека, културно-умјетничко друштво, хор… Рад школе је од 2008. финансирало надлежно министарство Републике Србије, а велики допринос је дала и Црногорско-приморска митрополија СПЦ. Данас није нимало ружичаста ситуација и питање је да ли ће ова јединствена школа српског језика у свијету – опстати. Срби у Албанији веома цијене своју традицију и коријене, импресивно је са колико поштовања његују кумства стара и по 300 година. Од њих треба учити – закључује Биљана Живковић.

Прочитајте ЈОШ:

Представљена нова књига Горана Киковића у Удружењу писаца Поета у Београду

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: