Потресно свједочанство о усташким злочинима: Часне сестре су инјекцијама убијале децу
1 min read
фото: Д. Буквић
О патњама козарачке деце испричаћу вам кроз исповест мојих брата и сестре од стрица, Славка и Бранке Лакобрије, који су 1941. из села Милошево Брдо код Градишке у данашњој БиХ одведени у логорe Јадовно и Стара Градишка. Овим речима, Београђанка Радмила Ристић (88), рођена Лакобрија, почиње разговор за „Политику”, с намером да допринесе бројним сведочанствима о усташким злочинима у Другом светском рату. Уочи тог оружаног сукоба, она је као осмогодишња девојчица живела у Београду, с породицом. Њен отац Стојан био је шеф монтаже у фирми за уградњу лифтова који су били тражена роба, због изградње бројних вишеспратница. А онда је дошло бомбардовање 6. априла 1941. и породица Лакобрија одлази код родбине у Босну.
„Као избеглице смо из Француске улице, где смо живели, отишли у Милошево Брдо, родно место мог оца. Осим мене и Стојана, с нама су пошли мој стриц Славко, моја мајка Видосава и моја сестра Љубинка, која је тада била још у пеленама”, говори Радмила.
По доласку у Милошево Брдо, обрели су се на територији новоуспостављене квислиншке НДХ. Неколико недеља касније, селом се проноси да усташе одводе народ у логоре. Убрзо се испоставља да то нису гласине, па су се тако међу заточеницима нашла и деца, попут осмогодишњег Славка и једанаестогодишње Бранке, сина и ћерке Милана Лакобрије, стрица наше саговорнице.
„О њима су се у логорима ’старале’ часне сестре, које су носиле беле уштиркане капе са великим ’ушима’, којих су се деца страшно плашила и плакала и вриштала. Часне сестре су деци у логору давале отровне инјекције, од којих је највећи број умирао преко ноћи. Онима који преживе прву, давана је друга доза, која би их усмртила. Часне сестре су приморале Бранку да држи децу којима је већ убризгана једна инјекција, како се не би опирала и отимала при давању друге. Не знам чиме су их тровали, али знам да се рука у коју је Славко примио убод гнојила и да је до краја живота била ослабљена за напорне послове, као и да никад више није прогледао на лево око. Ипак, Бранка га је спасила од примања друге инјекције, тако што га је гурнула у ред оних који су примили обе дозе, сачувавши му живот”, наводи Радмила.
Славко и Бранка су на крају преживели, захваљујући једној мештанки Милошевог Брда, извесној Милки. Наиме, у зиму 1942. партизани су заробили два усташка официра и договорили њихово пуштање у замену за ослобађање двадесеторо деце из логора. Милкин задатак био је да у име партизанске стране по договору с логорским властима изведе ослобођену децу. Дошавши у логор, спазила је малог Славка, који ју је ликом подсетио на неког…
„Милка га је питала ’чији си ти’, а Славко је казао да је син Милана Лакобрије. Пошто је Милка познавала Милана, узела га је за руку да га одведе у групу деце која ће бити ослобођена. Славко је истог тренутка ухватио сестру Бранку за руку, како би и њу повео у слободу”, прича Радмила.
Али, мукама није био крај. Обревши се ван логорских капија, усред зиме, Славко и Бранка су по великом снегу босоноги потрчали према својој кући удаљеној километрима док им је лед засецао табане.
