Потресно опроштајно писмо сина Бранислава Нушића

Када се данас спомене име Бранислава Нушића прве асоцијације, а вероватно и једине, везане су за комедију и смех.

Међутим, живот великог комедиографа обележила је велика трагедија и туга због губитка сина јединца у Првом светском рату.

Страхиња Нушић је одмах по избијању Првог светског рата решио да узме учешће у рату. Оцу, који га је саветовао да мало причека, одлучно је одговорио:

„Којим правом одвраћаш мене када си туђу децу 1908. уписивао у добровољце?“

Инсистирања оца, а посебно мајке Даринке нису уродиле плодом. Страхиња Нушић се пријавио у Скопски ђачки батаљон, познатији као батаљон 1.300 каплара.

Батаљон је формиран 31. августа 1914. године, чиниле су га шест чета студената и ђака, а већ након месец дана обуке ови голобради дечаци биће упућен на прве линије фронта.

Страхиња Нушић ће почетком 1915. године бити лакше рањен у ногу, те ће га вратити у Скопље на лечење и опоравак. Мајка Даринка желела је да искористи ситуацију и спаси свог сина јединца, па је преклињала за помоћ лекара, породичног пријатеља др Светозара Пешића који је био члан војне – лекарске комисије.

Страхињу је комисија ослободила војних обавеза, али је он одлуку јавно оспорио тражећи друго мишљење. И испунила му се жеља – вратио се на фронт.

Међутим, мајка такође није желела тако лако да одустане. Услепа је да наговори супруга, Бранислава Нушића, да овај оде у Крагујевац, где се налазила Врховна команда, те да међу високим официрима нађе пријатеље који ће се „постарати“ за безбедност његовог сина.

У Крагујевцу наилази на регента Александра који га позива на ручак и током ручка га упита: „Треба ли вам нешто, Нушићу“.

Одговор је гласио: „Хвала. Не“.

Кад се вратио у Скопље, рекао је својој жени:

„Могао сам да га извучем и – нисам могао“.

Нажалост, 20. септембра 1915. године у борбама код Дунава погинуо је  Страхиња Нушић.

У џепу његовог шињела саборци су пронашли потресно писмо умрљано крвљу на коме је са задње стране писало:  „Молим онога који ме нађе мртвог да ово писмо обавезно преда адресанту.“

Писмо је било адресирано на његовог оца, чувеног Бранислава Нушића.

Текст писма гласио је:

„Драги Аго, не тугуј за мном… Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године. Не кажем да ми није жао што сам погинуо, осећао сам да бих могао будућој Србији корисно послужити, али… таква је судбина“

О страдању голобрадих младића из ђачког батаљона у Великом рату, француски генерал Жорж Револ записао је:

 „У борби за слободу, Србија је жртвовала најдрагоценије. Своју младост. Последње што је имала. Залихе своје интелигенције ставила на жртвеник отаџбине. Ђаке и студенте. Али, ти млади људи који су из школских клупа, после само два месеца обуке, кренули у борбу, нису се сматрали жртвама“.

Званична статистика каже да је од 1332 српска ђака који су уведени у борбу, погинуло њих 420.

У знак сећања на пале борце Скопског ђачког батаљона, 17. новембра 1935. године у скопском парку Идадија био је откривен споменик. Присуствовало је 700 преживелих ђака батаљона. У име родитеља чија су деца погинула у Великом рату потресан говор је одржао Бранислав Нушић:

„Била је то једна тмурна и влажна јесен, када су вране и гаврани падали на куле скопског града. Црна невеста са заводничким гласом је запевала грозоморну песму, позивајући младост у загрљај… Нити црквена звона, нити почасни плотуни, нити војничке фанфаре, нити бучни хорови нису могли да загуше говор мртвих, он је ту, лебди изнад нас. Ја, који сам ближе смрти него животу, чујем тај говор. Ви, који сте ближе животу него смрти, ви то осећате у својој души. У име ожалошћених мајки и очева ја полажем на овај споменик најскупоценији венац, венац родитељских суза.“

Извор: Недељник.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: