Potresno oproštajno pismo sina Branislava Nušića

Kada se danas spomene ime Branislava Nušića prve asocijacije, a verovatno i jedine, vezane su za komediju i smeh.

Međutim, život velikog komediografa obeležila je velika tragedija i tuga zbog gubitka sina jedinca u Prvom svetskom ratu.

Strahinja Nušić je odmah po izbijanju Prvog svetskog rata rešio da uzme učešće u ratu. Ocu, koji ga je savetovao da malo pričeka, odlučno je odgovorio:

„Kojim pravom odvraćaš mene kada si tuđu decu 1908. upisivao u dobrovoljce?“

Insistiranja oca, a posebno majke Darinke nisu urodile plodom. Strahinja Nušić se prijavio u Skopski đački bataljon, poznatiji kao bataljon 1.300 kaplara.

Bataljon je formiran 31. avgusta 1914. godine, činile su ga šest četa studenata i đaka, a već nakon mesec dana obuke ovi golobradi dečaci biće upućen na prve linije fronta.

Strahinja Nušić će početkom 1915. godine biti lakše ranjen u nogu, te će ga vratiti u Skoplje na lečenje i oporavak. Majka Darinka želela je da iskoristi situaciju i spasi svog sina jedinca, pa je preklinjala za pomoć lekara, porodičnog prijatelja dr Svetozara Pešića koji je bio član vojne – lekarske komisije.

Strahinju je komisija oslobodila vojnih obaveza, ali je on odluku javno osporio tražeći drugo mišljenje. I ispunila mu se želja – vratio se na front.

Međutim, majka takođe nije želela tako lako da odustane. Uslepa je da nagovori supruga, Branislava Nušića, da ovaj ode u Kragujevac, gde se nalazila Vrhovna komanda, te da među visokim oficirima nađe prijatelje koji će se „postarati“ za bezbednost njegovog sina.

U Kragujevcu nailazi na regenta Aleksandra koji ga poziva na ručak i tokom ručka ga upita: „Treba li vam nešto, Nušiću“.

Odgovor je glasio: „Hvala. Ne“.

Kad se vratio u Skoplje, rekao je svojoj ženi:

„Mogao sam da ga izvučem i – nisam mogao“.

Nažalost, 20. septembra 1915. godine u borbama kod Dunava poginuo je  Strahinja Nušić.

U džepu njegovog šinjela saborci su pronašli potresno pismo umrljano krvlju na kome je sa zadnje strane pisalo:  „Molim onoga koji me nađe mrtvog da ovo pismo obavezno preda adresantu.“

Pismo je bilo adresirano na njegovog oca, čuvenog Branislava Nušića.

Tekst pisma glasio je:

„Dragi Ago, ne tuguj za mnom… Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih ideala, koje smo tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam da bih mogao budućoj Srbiji korisno poslužiti, ali… takva je sudbina“

O stradanju golobradih mladića iz đačkog bataljona u Velikom ratu, francuski general Žorž Revol zapisao je:

 „U borbi za slobodu, Srbija je žrtvovala najdragocenije. Svoju mladost. Poslednje što je imala. Zalihe svoje inteligencije stavila na žrtvenik otadžbine. Đake i studente. Ali, ti mladi ljudi koji su iz školskih klupa, posle samo dva meseca obuke, krenuli u borbu, nisu se smatrali žrtvama“.

Zvanična statistika kaže da je od 1332 srpska đaka koji su uvedeni u borbu, poginulo njih 420.

U znak sećanja na pale borce Skopskog đačkog bataljona, 17. novembra 1935. godine u skopskom parku Idadija bio je otkriven spomenik. Prisustvovalo je 700 preživelih đaka bataljona. U ime roditelja čija su deca poginula u Velikom ratu potresan govor je održao Branislav Nušić:

„Bila je to jedna tmurna i vlažna jesen, kada su vrane i gavrani padali na kule skopskog grada. Crna nevesta sa zavodničkim glasom je zapevala grozomornu pesmu, pozivajući mladost u zagrljaj… Niti crkvena zvona, niti počasni plotuni, niti vojničke fanfare, niti bučni horovi nisu mogli da zaguše govor mrtvih, on je tu, lebdi iznad nas. Ja, koji sam bliže smrti nego životu, čujem taj govor. Vi, koji ste bliže životu nego smrti, vi to osećate u svojoj duši. U ime ožalošćenih majki i očeva ja polažem na ovaj spomenik najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza.“

Izvor: Nedeljnik.rs