Postao fotograf iz želje da svetu pokaže svoj zavičaj na Kosovu i Metohiji

Teskoba iza bodljikave žice kojom su opasane srpske sredine na Kosovu i Metohiji, naterala je i Zdenka Jankovića iz okoline Gnjilana da odahne od takvog života i potraži za sebe malo slobode. Put je vodio u beli svet…

Znao je da može od svog života da dobije više i rešen da do toga dođe, obreo se u Švajcarskoj. Kao diplomirani ekonomista pronašao je posao kojim je više nego zadovoljan iako je, kako sam kaže, na srpskom malo teže objasniti šta je to – Telematičar. Teorija kaže da je to posao slanja, primanja i čuvanja informacija putem telekomunikacionih uređaja. Za Zdenka, to je posao koji mu je omogućio da ostvari neke davno sanjane snove.

KM: Kako ste počeli da se bavite fotografijom, odakle zanimanje za to?

Z. Janković: Prvi put sam posetio Ameriku 2012., u sopstvenoj režiji, i po povratku pregledavajući fotografije koje sam zabeležio kamerom mobilnog telefona, shvatio da bi bilo vreme da kupim svoju prvu digitalnu kameru jer fotografije mobilnim telefonom jednostavno nisu bile dovoljno kvalitetne. Što sam kasnije i učinio. I od tada na svakom putovanju Nikon je redovni pratilac. Lagano sam ulazio u svet DSLR kamera i što sam više upoznavao svoju kameru to sam više bio siguran da sam pronašao novi hobi. Volim komplikovane stvari, a foto aparat to i jeste pa zato me i još uvek „drži“ interesovanje za fotografijom. Svakog dana naučim nešto novo. Puno ulažem u svoju edukaciju, vežbam,čitam gledam razne tutorijale i pratim šta rade poznati svetski fotografi. Obožavam da putujem tako da sam spojio dve svoje ljubavi.

KM: Kako je život izgledalo dok ste živeli na Kosovu i Metohiji?

Z. Janković: Kad se danas osvrnem na vreme dok sam živeo na Kosovu i Metohiji mogu da kažem da je to bio veoma srećan period mog života. Uprkos ratu, ograničenoj slobodi kretanja, čestim restrikcijama struje i svim onim ostalim problemima sa kojima se Srbi i dan danas suočavaju. Sve je bilo drugačije. Škole su bile pune, sela su bila puna ljudi. Ljudi koji su n neki način vezani za Kosovo i Metohiju bi svakog leta za praznike dolazili i sela su stvarno bila živa. Bilo je nekakvih događaja… Kafići i lokali su bili puni, memorijalni turnir u malom fudbalu koji se održava u pomen Saši Jankoviću, ubijenom rezervisti srpske policije, je bio najpopularniji događaj u celom Pomoravlju. Bilo je toliko veliko interesovanje da su se utakmice igrale do kasno u noć. Danas je sve to naprosto nestalo.

KM: Kada ste napustili KiM i odakle takva odluka?

Z. Janković: Oženio sam se 2012. i doselio se u Švajcarsku. Život u ovoj zemlji mi omogućava da dobro zaradim i taj novac pametno investiram u putovanja.

KM: Obišli si gotovo čitav svet. Kako ste to uspeli?

Z. Janković: Bilo mi je potrebno malo vremena u Švajcarskoj da svatim gde bi želeo da investiram svoj zarađeni novac. Nisam maštao o betonskim lavovima ni o besnom autu već o nekim drugim stvarima. Kada sam prvi put otputovao za Ameriku, svatio sam da neke moje želje nije baš nemoguće ostvariti. Obišao sam 10 saveznih američkih država i preko 100 različitih gradova, desetine najlepših američkih nacionalnih parkova.

KM: Kosovo i Metohija su tek deo Vašg opusa. Obišli te i preko 70 drugih gradova sveta, kako posle svega vidite KiM?

Z. Janković: Nakon svega mogu da kažem da gledanje zalaska Sunca sa Glavičice nije ništa manje spektakularan doživljaj od tih svetskih destinacija. Kao što kažu da tek kad nešto izgubiš onda svatiš šta si imao. Visoki Dečani i Patrijaršija su mešto što su nam naši preci ostavili u amanet i nešto što se nigde u svetu ne može videti.

KM: Kako danas, u situaciji u uslovima u kojima se živi, vidite KiM i budućnost, šta je potrebno i dobro učiniti da bi se to promenilo na bolje?

Z. Janković: Preostalim Srbima na Kosovu uopšte nisu potrebni Albanci. Sami smo sebi dovoljni. Ono malo sloge što je ostalo uništiše političari iz Beograda. Za vreme izbora niko sa nikim ne razgovara. Sve se pretvori u jedan veliki cirkus, vrbovanja i lažnih obećanja.

KM: Da li planirate da kroz fotografiju promovišete KiM?

Z. Janković: Iskreno planirao sam, ali sam nekako izgubio to interesovannje. Par puta sam pokušao u razgovoru sa nekim strancima da im pokažem kako to dole kod nas izgleda. Kako izgleda moje selo, škola, kafić u koji sam izlazio. Pošto nisam imao fotke u telefonu pokušao sam da izguglam al ništa nisam nalazio. Bukvalno sem par nekih kratkih tekstova o Donjoj Budrigi ništa se drugo nije moglo naći. I tako sam došo na ideju da uradim neke fotografije sela koje bi svima lako bile dostupne na Fejsu ili ostalim mrežama. Zakupio sam domen, napravio sajt, otvorio profil na Fejzbuku i ideja je bila da na jednom mestu napravimo jednu lepu galeriju gde bismo skupljali i stare fotografije iz sela. Trebalo je da neki ljudi koji studiraju istoriju skupe relevantne podatke o istoriji sela i da se to nađe na sajtu. Međutim od toga nije bilo ništa. Samo obećanja. Takođe je bila zamisao da ljudi šalju fotografije kad bi se nešto zanimljivo dešavalo u selu ali i od toga nije bilo ništa. Tako da sam ubrzo izgubio interes i nakon godinu dana ugasio sajt. Postoji još uvek profil „selo Donja Budriga, Kosovsko Pomoravlje“ na Fejsu ali iskreno ne sećam se kad sam poslednji put video šta se tamo dešava. Ljudi jednostavno nemaju interesovanja čak ni da podele kad se nešto novo objavi na stranici, a neki čak tu kače oglase za prodaju kuća i imanja.

KM: Da li ste negde izlagli do sada, da li planirate i šta su uopšte dalji planovi?

Z. Janković: Nisam još uvek nigde izlagao svoje fotografije. Mada u saradnji sa jednim poznatim fotografom planiram izložbu u Beogradu. Al sve to o tom potom. Slike sa mojih profila (vidi Instagram i Fejsbuk) su veoma često repostovane po raznim popularnim profilima na netu pa tako da neke fotografije imaju i po nekoliko hiljada lajkova. Planovi su da možda promenim svoj Nikon sistem za Kanon ili Soni? I da do kraja godine još jednom otputujem za Ameriku.

Razgovarao: Ivan Maksimović