Посред чела: Идиот
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Идиот је појам вишеструког значења. Мада је прва асоцијација на њега прослављени роман једног од највећих свјетских писаца и мислилаца, Фјодора Михајловича Достојевског, овај појам се често среће и у свакодневној комуникацији, при чему, за разлику од значења које му даје медицина, најчешће има погрдан и омаловажавајући смисао.
У психологији и дефектологији, идиот је „лице са најтежим степеном менталне заосталости”, чији ниво интелигенције коренсподира са интелигенцијом трогодишњег дјетета. У колоквијалној употреби, идиот је „глупан, блесавко, освједочена будала, малоумник…”, углавном неко тотално неупућен у стање ствари, недорастао ситуацији и без појма о њеном могућем разрешењу. Стање идиотизма у медицинском смислу утврђује се врло прецизно, оно друго, сакодневно „идиотисање”, ствар је личне процјене, најчешће утемељене на мржњи и нетрпељивости. Стога је, у друштвеном смислу, идиот појам резервисан за псовке најнижег степена толеранције, ниподаштавања и омаловажавања онога коме су упућене, и као таквом мјесто му је углавном на улици, кафани, радном мјесту… тамо гдје се и не очекује неки виши ниво комуницирања. Његово експонирање има амплитуду од оне најгласније, кад се све ори, па до оне на нивоу шапата, у повјерењу и иза леђа. Веома, веома ријетко може се чути на мјестима која су резервисана за комуникацију високог стила, грађанске пристојности и академске узвишености. Али, не лежи се враже, та ружна и човјека недостојна ријеч, омакне се и на таквом мјесту.
Тако нешто ономад се омакло и европском комесару за питање проширења ЕУ и нашем „кућепазитељу”, Оливеру Вархељију, и то усред Европског парламента. Несвјестан да му је микрофон и даље укључен, он је шефа свог кабинета упитао „количини још идиота (европских посланика са балкаског простора), мора да одговара на питања”? Реаговања парламентараца била су, раумљиво, врло бурна и крећу се од сарказма („идиоти макар знају кад им је микрофон укључен”) до енергичних захтјева да комесар своје „идиотисање” плати – разрешењем.
Мада се слажем са ставом да тако јавна, висока и уважена „говорница”, каква је не само у европској кући народне демократије, не приличи једном тако приземном термину, апсолутно сам против Вархељијевог кажњавања. Јер, њему се само омакло и у етар отишло оно што, не само он већ и скоро све његове колеге, у својој ничим заслуженој и оправданој надобудности, мисле о Балкану и Балканцима, па макар они били и већ „европеизирани” Хрвати. И не само то. Апсолутно исти став Вархељи и они око њега имају и око питања проширења ЕУ. Још само слијепи и чисти идиоти не виде да је бајка о укључењу овог дијела Балкана у европску породицу класична игра „штапа и шаргарепе”, при чему је штап свакодневно у употреби а шаргарепе нема ни на видику.
Вархељијева улога у тој великој политичкој заблуди је да свакодневно наређује, профилира и усмјерава понашање балканске политичке елите (мада значајан дио ње уопште не заслужује тај епитет), како би их бриселска чиновничка камарила држала у стању апсолутне послушности. Уосталом, иако представник Мађарске, која се свим средствима одупире бриселском деспотизму, дебело плаћени (и потплаћени) Вархељи оркестрира сопствену музику и очекује да балкански идиоти поцупкују по њеном таку. Иначе… збогом, Европо!
