Последњи Теслини дани: Поносан сам што сам Србин

Посмртни остаци научника кремирани су 1943. по жељи нећака Саве Н. Косановића, а урна са Теслиним пепелом стигла је 14 година касније у Београд.

Шест месеци пре смрти, Никола Тесла се није појављивао у јавности. На сточићу у његовом апартману собе 3327. хотела „Њујоркер”, након његове смрти пронађене су научне белешке о избацивању соларних честица.

Сава Н. Косановић, син Теслине млађе сестре Марице, његова дугогодишња секретарица Шарлота Мужар и новинар и дугогодишњег Теслин пријатељ Кенет Свизи вероватно су били једни од ретких са којима је велики научник био у контакту последњих месеци живота.

У својим сећањима је Шарлота Мужар записала један догађај из јесени 1942.
„Те јесени, док је Сава Н. Косановић био у болници због хитне операције слепог црева, Тесла је позвао његову канцеларију. Његов глас звучао је старачки, исцрпљено, дрхтаво и као из даљине. Рекао је да ће му бити довољно 50 долара. Сутрадан, када сам стигла у хол хотела, позвала сам Теслу. После дужег времена и много звоњења, телефониста ми је рекао: ‘Понекад је др Тесли потребно доста времена да одговори‘. Коначно сам чула његов глас, истоветан као претходног дана. Очекивала сам да ће затражити да оставим новац на рецепцији или да га пошаљем по портиру. Његов апартман се налазио на крају хола на 33. спрату. Закуцала сам и позвао ме је да уђем. Преда мном је седео на кревету Никола Тесла. Био је у пиџами. Имао је ретку, потпуно белу косу с раздељком на средини. Његово лице је било испијено, деловао је сасвим измршавело. Очи су му биле продорно оштре. Његов кревет је био старомодан, чини ми се од месинга“, записала је Шарлота Мужар.

И Косановић пише како је виђао Теслу у последњој години живота. „Губио је све више што је изгледало тјелесно и постојао све одуховљенији. Глава је изгледала камена исечена у слоновој кости од великог мајстора. Чело, нос, уста, свака бразда носила је израз мисли. А очи? Очи су остале увек исте. Теслине очи. Дубок, благ поглед, као да вас милује и као да вам све прашта, али све провиди. Очи које зраче, које еманирају нешто чудно. Изгледао је пророчки. ’Наш народ има толико снаге, да нема силе која га може разорити. Хитлер ће пропасти и то брзо, а Југославија ће васкрснути. Поносан сам да сам Србин, поносан сам да сам Југословен’ рекао је 1942.“

Никола Тесла преминуо је у сну, 7. јануара 1943, у 87. години живота од последица коронарне тромбозе.

Тада је у хотел одмах дошао Косановић, као члан Владе Краљевине Југославије у избеглиштву. Површно је прегледан сеф, потом затворен и закључан. Косановић је поклонио Кенету Свизију књигу са седамдесет свечарских писама водећих научника, а секретарици Мужар понудио да узме нешто из Теслине собе за успомену.

„Моје очи су се зауставиле на кристалној бочици, или фиоли, која је била три четвртине испуњена нечим што је изгледало као фини, тамни песак. Касније сам сазнала да је Тесла користио овај песак за лечење болесних голубова. Истовремено сам приметила на неколико места у соби поруке собарици: ‘Молим вас, немојте овде ништа да дирате ни чистите или бришете прашину. Ја то сам радим. Средите каду и тоалет и оставите доста пешкира‘“, записала је Шарлота Мужар.

Радио Пренос

Комеморација је одржана 10. јануара, а преносио ју је Радио Њујорк. Градоначелник Њујорка Фјорело Ла Гвардија прочитао је опроштајни говор који је написао Луј Адамич, словеначки писац, есејиста и преводилац.

Тамо Далеко

Хрватски виолиниста Златко Балоковић и хор “Слован” су свирали српску родољубиву песму „Тамо далеко“ током сахране – каже за „Блиц“ Милица Кеслер, архивиста Музеја Николе Тесле.

Врата катедрале отворена за опело

Теслино тело било је два дана изложено у познатој погребној сали на Медисон авенији. Реке људи долазиле су да одају последњу почаст великом научнику, а у књигу жалости уписивали су државни достојанственици, истакнуте јавне личности, пријатељи, познаници, али и обични људи који су се напросто дивили генију. Телеграми и изјаве саучешћа пристизали су из свих крајева света…

Како је урна стигла у Музеј

Када је Сава Косановић сазнао да Шарлота Мужар планира поново да посети Југославију, изразио је жељу да и урна са Теслиним пепелом буде донета у Југославију. У ријечку луку допутовала је 13. јула 1957. бродом „Триглав“ . Четири дана касније урна са пепелом Николе Тесле стигла је и у Београд. Тада је приређена мала свечаност на којој је предата урна Музеју Николе Тесле на трајно чување.

Верник на свој начин

Велико интересовање јавности изазвала је могућност да Теслина урна буде из Музеја Николе Тесле премештена у порту Храма Светог Саве. Једни тврде да је Тесла био верник, а други да је био атеиста. У ранијим изјавама за “Блиц” Владимир Пиштало, аутор књиге “Тесла, портрет међу маскама” који је добио НИН-ову награду, каже да они који тврде да је овај научник верник и православац нису у криву. „Али он је то радио на посебан начин. Он је у исто време био и будиста. Никако није хтео да учи за свештеника као његов отац, закључује Пиштало. Црква дуго времена није благонаклоно гледала на кремацију, али се сада тај став полако мења.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: