Poslednja pjesma Branka Miljkovića: Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;

Vreme je da sunce kaže koliko je sati;

Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;

Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,

U dve noći bio zaljubljen noću

Dok jug i sever u istome plodu

Sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!

I grom je pripitomljen pevao u staklu.

Ne rekoh li: Vatru vrati na mesto pravo,

A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;

Ja bih se želeo na strani zla tući;

Pa ipak, po milosti istorije,

Povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,

Zaljubljene u sve što peva i škodi.

Dok mi zvezde kolena ne nažulje

Moliću se pobožnoj vodi.