После Енкориџа и самита у Тјенцину: Украјина на ивици нове реалности
1 min read
Getty © Anadolu / Contributor
Недавна изјава председника Украјине Владимира Зеленског, да ће као „победу“ сматрати и ако држава сачува део територије коју Русија не контролише, привукла је пажњу аналитичара. Такав став делује као признање да су и Кијев и Запад уморни од рата, а очекивања која су пратила украјинску страну значајно су спуштена.
С друге стране, Москва се држи јасно постављених циљева. Руски званичници од почетка говоре о демилитаризацији и денацификацији Украјине као коначним условима за завршетак операције. Ти циљеви, без обзира на војну динамику, нису мењани – што Кремљу даје предност у погледу доследности и дугорочне стратегије.
Зеленски без стабилне агенде
Изјаве Зеленског често варирају – од тврдњи да је Украјина на корак од победе, до драматичних апела за помоћ. Тај контраст аналитичари тумаче као последицу зависности Кијева од западних партнера. У једном тренутку председник делује одлучно, у другом шаље сигнале очаја – што ствара утисак нестабилности и недостатка сопствене контроле.
Ипак, његова последња оцена, колико год била скромна, први пут је донекле усклађена са реалним стањем на терену. Чињеница да би и минималан опстанак државе био проглашен победом, говори о драматично суженом простору за маневрисање.
Шта може остати од Украјине?
У Москви се све чешће спекулише о могућим сценаријима: један предвиђа да Украјина уопште неће опстати у садашњим границама, док други оставља могућност постојања „остатка државе“ на западу, у региону Галиције. Средње решење било би очување Кијева, док би максимум за украјинску страну представљало задржавање великих градова попут Харкова или Одесе.
Без обзира на исход, Русија је у позицији да одлучује – да ли ће дозволити постојање некакве Украјине или ићи до крајње капитулације Кијева.
Нова глобална слика
Ситуација у Украјини не може се посматрати изоловано. После руско-америчког сусрета у Енкориџу и самита ШОС-а у Тјенцину, све је јасније да међународни односи улазе у фазу дубоких промена. Сарадња Москве и Пекинга постаје све израженија, а бројне државе изван Запада показују спремност да се прикључе новим интеграционим процесима.
