Populisti? Ne – racionalisti

Piše: Branko Pavlović

Kad god neko u svetu samo pomisli da se suprotstavi neoliberalnom globalizmu, odmah postaje „populista“, što će reći neko ko obećava nemoguće, ili „ekstremna desnica“, drugim rečima ljudi koji nas vode u nacističke ratove, ili „nazadni“, okrenuti 19. veku i daljoj prošlosti. Istovremeno, svi koji podržavaju postojeće stanje neograničenog vladanja najkrupnijeg kapitala svetom, su „pametni“, „civilizovani“, „moderni“ itd.

Ovim tekstom obrazlažem tvrdnju da je opredeljivanje za nacionalnu državu punog suvereniteta sasvim racionalno i da nema veze sa ideološkim opredeljenjem političkih aktera.

Na početku, samo dve kratke napomene: podrazumeva se da nijedna država nije bukvalno neomeđeno suverena i da je to nemoguće, ne samo danas nego i u ranijim periodima i drugo, pod „globalizmom“ u ovom tekstu ne mislim na nužnu povezanost na svetskom nivou, uslovljenu pre svega tehnološkim razvojem, nego na sistem vladanja u kome izuzetno mali broj ljudi koristi sve institucije raznih država, a naročito SAD, i druge mehanizme uticaja koji bi trebalo da su nezavisni, da bi srušili sve prepreke sopstvenom bogaćenju, a koje se u odlučujućoj meri zasniva na pljačkanju svih drugih.

U zapadnim medijima se neprekidno insistira na tome da jačaju „populističke“ snage u raznim državama, uglavnom ih smeštajući u polje tzv. radikalne desnice, koje se zbog raznih fobija svojih čalanova i/ili protagonista, okreću konceptu nacionalne suverenosti. Dve stvari uglavnom nećete imati priliku da saznate iz tih najuticajnijih zapadnih medija: šta je to što u tim društvima ne valja, a na šta ukazuju ove tzv. radiklano desne partije (samo će navoditi spoljne uzroke kao što su izbeglice, ali o unutrašnjim problemima ne) i drugo, da se za jačanje kapaciteta nacionalnih držalja zalažu i partije i pokreti sa levog političkog spektra.

Tako ste mnogo puta čuli da su za jačanje nacionalnog suvereniteta u Evropi Nacionalni front u Francuskoj, Alternativa za Nemačku, Liga za sever u Italiji ili Partija slobode u Holandiji, ali nikada u istom tekstu nećete naći da ista uverenja o potrebi jačanja nacionalne države, u toj istoj Evropi, dele i: komunisti i socijalisti u Portugalu, Podemos i deo socijalista u Španiji, pokret Pet zvezda (po iostaživanjima trenutno najjača politička opcija) u Italiji, SIRIZ-a u Grčkoj. Toj grupaciji naravno treba dodati Partiju slobode u Austriji, koja je nesumnjivo danas najjača politička partija u toj zemlji, pa vladajuće grupacije u Mađarskoj i Poljskoj i da ne nabrajamo dalje.

Dakle, okretanje punom kapacitetu nacionalne države je masovna pojava i nije uslovljena ideološkim opredeljenjem političara. U Evropi danas linija podele ide u dlaku sa razgraničenjem između onih koji podržavaju globalizam i onih koji mu se suprotstavljaju (u celini ili delimično, manje ili više uspešno).

Ljudi masovno više neće da trpe to otuđeno vladanje malih grupa koje su same izvan i iznad bilo kog institucionlanog državnog okvira. Prosto neće. Zato što im je jasno da su u toj igri večito zarobljeni u sistemu u kome su oni sve siromašniji i sve više izloženi pritiscima, a vladajuća grupa sve bogatija i bukvalno potpuno pravno i ekonomski neodgovorna. I sve ove političke grupacije u Evropi, ali i birači Trampa ili Sandersa u SAD, oni koji su glasali za Bregzit, ali i Korbinovi birači u Britaniji, žele da se tom sistemu suprotstave i da ga pobede. Ako ne uspeju baš da ga pobede, onda makar da ga obuzdaju.

Prema tome, svako ko hoće da se bori za slobodu protiv izuzetno jakog protivnika kakae su vodeće strukture neoliberalnog globalizama, mora biti brojan i mora raspolagati veoma jakim polugama da bi u borbi uspeo.

Kako borba mora biti masovna, to je okretanje naciji sasvim prirodno. Ništa ne može da mobiliše ljude u borbu za slobodu kao borba za nacionalno oslobođenje. I lepeza sredstava koja je u toj borbi neophodna u najvećoj meri se nalazi u ovlašćenjima i institucijama države. Osim toga, jedina ostvariva demokratija i primereno uređenje života je moguće samo u okvirima nacionalne države.

Odatle sledi da savremeno okretanje nacionalnoj državi punog suvereniteta nema nikakve veze ni sa 19. vekom, ni sa „populizmom“, niti predstavlja pretnju nekim novim „nacizmom“, ništa od toga. To je sasvim, 100% racionalni izbor, za sve one koji neće da se mire sa postojećim stanjem i žele da se bore za slbodu. Ako hoćeš oslobođenje, onda nema druge mogućnosti osim nacionalne države punog suvereniteta. Naravno da „oslobođenje od“ još nije isto što i sloboda, ali to je tema za neke druge rasprave.

I na kraju, ono što je takođe važno reći, takav koncept uopšte nije suprotan globalizmu, shvaćenom kao sistem uzajamne povezanosti i država i raznih drugih struktura i privrede i ljudi na svetskom nivou, uslovljen tehnološkim razvojem čovečanstva. Suprotan je samo pljačkanju pod plaštom globalizma.

Da li su svi stavovi onih koji se bore protiv neoliberalnog globalizma ispravni – naravno da nisu. Ispravna je borba i opredeljenost da se jača sopstvena država. Sva druga pitanja su otvorena i treba ih kritički promišljati. U inat globalistima.

(FSKSRB)