Попис отписаних: Држављанство црногорско, народност српска вјера православна

Пише: Мишо Вујовић

“ Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал зубе поломи”, опомиње Његош.

Од збега покосовског склоњеног у катунима црних брда створена је држава. Од тог тренутка до дана данашњега, од Турака до комуниста и савремених клептократа траје непрестани атак на физички и духовни идентитет Црне Горе.
Турци су покушали да спале и сатру, Аустроугари да покоре и потом унијате, Италијани да направе квислиншку провинцију, комунисти да је обесвесте и раздухове, клептократе да је присвоје и изобличе.
Ова два последња унутрашња окупатора испиљена испод црвене квочке, идеологијом, репресијом и корупцијом успели су да је располуте и претворе у кошмарни лавиринт самопорицања, апсурда и супротности.
Планирали су да нас пописом отписују, репресијом смирују, лажима обмањују.
Тезу да су Црногорци аутохтон народ са хиљадугодишњом повијешћу и да немају никакве везе са Србима, пласирала су два идеолога усташког поглавника Анта Павелића у току Другог светског рата Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија.
Мада и један и други у својим раним сепаратистичким фазама борбе за самосталност Црне Горе нису негирали своју и припадност свих Црногораца српској нацији. И то њеном најбољем и најелитнијем делу.
“ Црна Гора је колијевка Немањића”, тврди Секула Дрљевић док Савић Марковић у свом делу “ Црвена Хрватска”, Стефана Немању назива “зетским великашем”. Ако су и Немања и његов отац рођени на простору данашње Подгорице покушај да их надри историчари називу окупаторима је само још један фрустративно – патолошки показатељ стања духа настављача дела поменутих усташких идеолога чије тезе су неуспешно покушали потврдити Саво Брковић, Шпиро Кулишић, Томаш Марковић, Јеврем Брковић, Шерпо Растодер и остали заговорници тезе поменутог Томаша Марковића да су “Црногорци и Срби увек били два различита народа међусобно супростављена и сукобљена.”
Наравно та плејада етногенезофоба, која плаче због елиминације римокатоличког утицаја у Зети, покушавајући да наметне свест о посрбљавању Црне Горе, превиђа да постоје сведочанства како школска тако остала лучна документа у Књажевини и Краљивини Црној Гори све до њене срамне капитулације у којима је децидно стајало : држављанство црногорско – народност српска, вјера православна. Дакле, сви поборници тезе да је српство представљало синоним за православље или да је “србовање”, “душанисање”, “косовисање”, “светосависање” црногорске буржоазије на челу са Петровићима до мајског преврата 1903.године имало тенденцију поробљавања целокупног српског народа, како тврди С. Брковић су смешни.
Црногорци јесу себе сматрали српским племством јер се непокорна властела “што се нешће у ланце везати то побјеже у ове планине да гинемо и крв приливамо за крст часни и слободу златну”, како пева Његош.
На крају да разјаснимо и Подгоричку скупштину, кроз статистику избора 1923,1925 и 1927. године на којима су бјелаши до ногу потукли зеленаше 86% према 14%:
цетињски срез: бјелаши 58,9%, зеленаши 41,1%, подгорички срез: бјелаши 67,1%,зеленаши 32,9%; колашински срез: бјелаши 70,6%,зеленаши 29,4; барски срез: бјелаши 76,6 %, зеленаши 23,4%;никшићки срез: бјелаши 87,1%, зеленаши 12,9%;андријевички срез: бјелаши 87,3%,12,7%; даниловградски срез: бјелаши 94,2%,зеленаши 5,8%;, шавнички срез: бјелаши 96,9%,зеленаши 3,1%, берански, пљеваљски, бјелопољски и бококоторски срез бјелаши 100%.
Као што се види из приложеног расположење народа за уједињењем са Србијом било је апсолутно већинско, док национална подела на Србе и Црногорце није постојала. Постојале су присталице уједињења и присталице династије Петровић који су у првој фази заговарали аутономност Краљевине Црне Горе у саставу нове државе да би Божићном побуном под покровитељством и логистиком Италије, покушали да је одвоје са истом идејом као и за Петровдан 1941.године због чега је народ устао на масовни устанак. Не само против окупатора већ против срамотне издаје и проглашења квислиншке творевине под јурисдикцијом гувернера Пирција Биролија, дотадашњег управитеља окупиране Албаније које ће 1942. године изјавити:

“За време боравка у Албанији златом смо плаћали, а свећом тражили, курве и шпијуне, док у Црној Гори од шпијуна нисмо могли да се одбранимо”.
Велики борац за црногорску самобитност, Удбин генерал Јово Капичић је својевремено изјавио да је за три године италијанске окупације на Цетињу рођено близу 700 копилади.
Ако осветлимо ко је био Ђовани Балдини главни организатор Божићне побуне, поклич “вива веро Монтенегро”, неће бити певљиви слоган либерала већ крик њихових незнаних предака!
Сутра:
Побуна по налогу Рима