„Понтоново срце“ или „Love story“ на наш начин – сјутра на свечаној пројекцији у ЦНП-у

Пише: проф. др Драган Копривица

Да без доброг сценарија нема доброг филма, и да без доброг редитеља нема добро обрађеног сценарија, у то свето двојство и аксиом наша филмска публика се још једном увјерила гледајући нови филм данас сигурно најбољег савременог црногорског редитеља, Сенада Шахмановића, “Понтоново срце”.

Као један од настављача филмске поетике Живка Николића, али уз свој особен редитељски рукопис, Шахмановић се досад, што је посебан квалитет, огледао у неколика жанра у трагању за властитом филмском поетиком, а предстоје му и нови, већ зацртани филмски изазови.

Досад је режирао филмове: “Умир крви” (2015) на тему крвне освете, (сценариста Стефан Бошковић), “Сирин” (2023) о злочину у Штрпцима (сценаристи Сенад Шахмановић и Клаудија Ботино) и “Живко Николић – Недосањани сан” (2023) (сценариста Драган Копривица).

Филм “Понтоново срце”, помало комична љубавна сага у продукцији РТЦГ, четврто је значајно остварење Сенада Шахмановића, који активно ради и на финализацији дугометражног креативног документарног филма “Вуд, ти си побиједио”, у чијем фокусу је лик нашег оскаровца, Душана Вукотића, и притом припрема сценарио за своје сљедеће филмско остварење, које би једним дијелом било снимано у Паризу.

А шта, уз хвале вриједну енергију и креативне потенцијале Шахмановића ваља рећи конкретније о његовом новом филму…
Као прво, полазишна основа, сценарио Антониа Габелића, чистотом љубавне приче заинтригирао је Шахмановића, који му је улио нашу домаћу душу језичким обрасцима, каламбурима, узречицама, хумористичким дијалошким окршајима уз реплике “дим у дим”, уз све финесе које овај филм смјештају у миље Подгорице, гдје је већином и сниман, а дијелом и на Ријеци Црнојевића, у Боки и према Цетињу, те цио пројекат носи и наш језички и менталитетски печат.

Габелић, хрватски редитељ и сценариста, завршио је Академију драмске умјетности у Загребу, познати је сценариста регионалних ТВ серија (“Забрањена љубав”, “Битанге и принцезе”, “Најбоље године” и “Жигосани у рекету”), бави се и новинарством, и режира филмове кратког метра (“Травеллинг”, приказан премијерно на Филмском фестивалу у Кану).

У актуелном друштвеном тренутку наша публика је углавном навикла на агресивне филмске сторије као огледало времена у којем живимо, уз теме о корупцији, шверцу, мафији, насиљу, осветама, политичким вртешкама и породичним драмама, те овај емотивно обојени филм у знак побједе љубави, чак и гдје јој мјесто није, дјелује као право освјежење које нас увјерава да емоције и даље постоје у нама. Да љубав и данас може тријумфовати и у немогућим условима, чак при сусрету двоје партнера из два различита свијета, које може повезати само чиста емоција.

Шахмановић је одлично разумио поруке сценарија Габелића, и направио мелодраму, али у њеном најљепшем, изворном смислу, уз емотивну сторију с два главна лика, јунаком и јунакињом која је у мелодрами увијек у одређеној невољи, па и у овом филму, уз присуство неког негативног јунака, уз поруку да добро увијек побјеђује зло.

Притом, љубавна прича, наша верзија са срећним крајем чувеног филма “Лове сторy”, уз ехо узречице “оно мало душе”, није обојена претјераним наглашавањем емоција, нити драмским шаржирањем, већ се одвија сведено, са мјером, уз фини флуид и градацију чекања “љубавног Годоа”, који на крају ипак долази, уз све перипетије и елементе комедије забуне.

Зато овај филм, уз све неоспорне вриједности, представља право освјежење за публику са наших и ширих простора, уз успјешну међународну презентацију.

Играју: Марија Лабудовић, Марко Јанкетић, Раде Шербеџија, Дејан Ђоновић, Стеван Вуковић, Јелица Вукчевић, Омар Бајрамспахић, Павле Поповић, Александар Радуловић, Мишо Обрадовић, Јадранка Мамић, Мило Перовић, Мина Мићовић, Анђела Маруновић, Никола Перишић, Лазар Ђурђевић, Давор Клисић и Тамара Карабасил.

О удјелу великана филмске и позоришне умјетности, Радета Шербеџије, не треба посебно говорити, а овог пута само ваља истаћи да је и својом епизодном улогом на себи својствен начин обојио цјелокупну атмосферу филма, и одлично погађао наше дијалекатске финесе и акценте.

Марко Јанкетић је познат црногорској публици и по томе што потиче из глумачке фамилије (отац Михаило Миша Јанкетић, мајка Свјетлана Кнежевић и сестра Милица Јанкетић), а наша публика га гледа и у ТВ серијама. У овом филму је остварио упечатљиву улогу припростог шефа аутоотпада на градској периферији, који малтретира своје раднике сталним придикама, али и молиоце, у духу чеховског тзв. „малог човјека“. Притом доживљава трансформацију и духовно просвјетљење љубавним озарењем према познатој глумици, за коју упочетку нема милости за молбе око поправке старог аута “Понтона” њеног дједа. Потом доживљава емотивни преображај схватајући да љубав не познаје границе ни међу друштвеним слојевима, обичним људима и познатим личностима. У овом свјетлу филм дјелује и као римејк приче о битанги и принцези, али са срећним крајем.
Каст листа осталих актера филма иде у прилог очитој чињеници да је у Црној Гори дошло до изразите смјене генерација, при чему, срећом, наша земља доказује да и даље представља неисцрпно врело талената.

Марија Маша Лабудовић, поријеклом из Берана, која игра главну женску улогу, из млађе је глумачке гарде, члан је ансамбла Краљевског позоришта „Зетски дом“ на Цетињу, а имала је улоге у Народном позоришту Сомбор, у Тивту, Подгорици (ЦНП и Градско), „Зетском дому“, и Беранама, Бијелом Пољу, Београду… Улога у “Понтоновом срцу” јој је пета по реду, а играла је и у три ТВ серије.

Њену ролу у филму Шахмановића краси непретенциозна глума, са фином мјером, уз градацију емоција, снагу да се сукоби у вербалном окршају, покаже узлет емпатије у кључним сценама дајући свој максималан допринос цјелини филмског угођаја, укупној атмосфери помало годоовског трагања за срећом уз примјерени хепиенд без патетике и шаржирања. Стога је и разумљиво да јој је Шахмановић с правом повјерио овако сложену улогу коју је и снагом природне интуиције остварила увјерљиво и шармантно.

И остали глумци са нашег позоришног тла изузетно успјешно су одиграли своје улоге проналазећи се у ликовима људи с маргине у романтичној комедији, привидно сиромашни духом, али с довољно снаге да докажу супротно на конкретним примјерима и животним изазовима.

Продуцент филма РТЦГ је Миро Радошевић, музику потписује Иван Маровић, сценограф је Ратка Одаловић, сниматељи Андрија Раичевић и Горан Трипуновић, а монтажу је урадио Томислав Павлић.

Овај филм, уз фину метафору-заплет о старом ауту “Понтону” и дједу главне јунакиње, при чему је и ауту и дједу потребан ремонт, премијерно је приказан 23. августа на Канли кули у Херцег Новом на 37. Филмском фестивалу Херцег Нови – Монтенегро филм фестивал. Подгоричка премијера одржана је 10. септембра на Деветом Џада Филм Фесту – Међународном фестивалу дебитантског играног филма, а сјутра, 26. новембра, слиједи свечана пројекција у ЦНП-у, након чега ће филм бити дистрибуиран за љубитеље седме умјетности код нас и шире.

Шахмановић је очигледно наш водећи филмски редитељ новог таласа, те се од њега с правом очекују и нови филмски пројекти и ТВ серијали, а публика ће ускоро гледати “Понтоново срце” и у форми ТВ серије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: