Ponos Srbije: Lepe, pametne i – naoružane

Kada bi birale oružje, Bojana bi izabrala ručni bacač, Jelena bi se odlučila za puškomitraljez, a Iva za snajper!

Od najboljih kadeta 136. klase Vojne akademije ništa drugo, reklo bi se, ne bismo ni očekivali. Pa ipak, karijera ove tri 23-godišnjakinje, koje će od 12. septembra biti među najmlađim potporučnicima Vojske Srbije, nastaviće se u finansijskoj službi Vojske Srbije, jer su se za taj smer na VA opredelile.

Ostaće, međutim, upamćene kao prve dame koje su školovanje na Vojnoj akademiji završile kao prve tri u rangu, u konkurenciji od 157 kadeta.

U pauzi uvežbavanja za svečani defile i promociju potporučnika za „Blic“ otkrivaju kako su se odlučile za vojni poziv. U slučaju Bojane Regodić iz Beograda, najboljeg kadeta u klasi, to je i pitanje tradicije. Otac joj je vojno lice, profesor topografije na Akademiji, a u Vojsci su joj i stričevi, ujak…

Tradicija

„Želela sam na VA pre svega zbog kvalitetnog obrazovanja. Mada, da nije bilo smera finansija, ne bih ni razmišljala o tome. Na smeru nas je bilo samo 15. Predavali su nam najbolji profesori sa Ekonomskog fakulteta, a kako nas nije bilo mnogo, mogli su da nam se posvete više nego što bi to mogli na civilnom fakultetu“ priča Bojana, koja je, kao i Jelena Peković, završila Prvu ekonomsku školu u Beogradu.

Jelena priznaje da je Bojana zapravo i zaslužna što su, posle završene srednje škole, nastavile zajedno da studiraju.

„Bojana me je praktično nagovorila da se prijavim na Akademiju, iako sam prvobitno htela na ekonomiju. A i moj otac već 30 godina radi kao civilno lice u vojsci „ priča Jelena.

Iva Stefanović iz Leskovca ne nastavlja ničiju vojničku tradiciju. Završila je Gimnaziju u rodnom gradu, a za školovanje na Akademiji opredelila se pre svega zbog sigurnog posla u budućnosti.

Priznaje da joj je, kao i Bojani i Jeleni, teško pao uvodni deo školovanja i prelazak iz civilnog na vojnički režim života.

„Nema više mame i tate da se brinu o tebi. Nisi više sam u sobi, već je deliš sa još 15-20 devojaka“ priča Iva, a Bojana se nadovezuje kako joj je vojska pomogla da se osamostali i bori za sebe.

Bez poštede

Bilo je i drugih teških trenutaka – teških ispita, napornih logorovanja na Pasuljanskim livadama…

„Radile smo sve kao i ostali kadeti, pucale smo iz pušaka, ručnih raketnih bacača, „škorpiona“, „tetejca“, snajpera, postavljali eksplozive, bacali bombe… Nije bilo nikakve poštede“ priča Jelena.

Za kolege muškarce imaju samo reči hvale. Uvek su bili spremni da pomognu i od njih, kako kažu, nikad nisu čule nijedan negativan komentar, niti zbog toga što su devojke, niti zbog toga što su najbolje u klasi.

„Mi smo već peta generacija devojaka na Akademiji“ objašnjava Jelena.

Na pitanje imaju li momke, sve tri pomalo stidljivo odgovaraju da zbog posvećenosti učenju nisu imale prilike da se sa nekim zbliže. Planiraju da nastave školovanje i steknu master. Dosta toga zavisiće i od mesta u koja će biti raspoređene na službu, što će znati 14. septembra, dva dana nakon promocije u potporučnike i svečanog defilea ispred Doma Narodne skupštine.