Политичари у Црној Гори морају знати да се дуго не може трајати са маском

Пише: Јово Пејовић

Као у животу тако и у политици постоје људи којима смо спремни да опростимо и оно што другима не би. Не зато што не знамо тежину њихове кривице или вриједности које посједују, већ зато што немамо снаге да признамо сопствене заблуде. Најчешће нијесмо у стању да на вријеме направимо разлику између букача и мудраца, између глуме и реалности, између истине и лажи. Зато доносимо одлуке, а да нијесмо на вријеме направили праве процјене.

У неспремности или неспособности да се води дијалог о стратешким темама које живот значе, политичке елите су се опредијелиле на форсирање подјела и осуда неких догађаја и личности из ближе и даље прошлости, умјесто да се кроз цивилизовану расправу разјасне све непознанице, неспоразуми и историјске неправде и свакоме одреди мјесто у историји Црне Горе на основу неспорних чињеница, а не навијачких и идеолошких страсти. Таквим поступањем један број актуелних актера политичке сцене покушава да у недостатку способности да се наметне јавности на стратешким питањима, кроз враћање темама наших вјечитих подјела настоји држати пажњу јавности на себе. Тиме свјесно или несвјесно помажу да се ти догађаји и личности које би у другом амбијенту биле заборављене вјечно чувају од заборава и све више величају у народу. Много је оних чије су заслуге огромне, који су усљед сталних полемика између супростављених струја препуштени забораву и које су сви заборавили. Лав Толстој је говорио:”Највећа мудрост је прихватити своје грешке и учити из њих, умјесто да их пребацујемо на друге”. Та мудрост код нас не станује. Од власти које слијепо слиједе и доносе одлуке по упуствима Европске Уније, која ни сама не зна што ће са собом самом, не можете очекивати да реално сагледавају потребе своје државе и грађана, нити да решавају било које питање на коме се вјековима Црна Гора сукобљава.

У држави гдје се славе издаје, гдје ти пријатељи окрећу леђа, ако те доживљавају као конкуренцију, гдје свако свакоме подмеће ногу због шаке власти, гдје нико никоме не вјерује, гдје те се боје ако си свој и твоји и тамо њини, гдје нам соле памет мешетари из нашег окружења, којима, што је говорила моја покојна баба, не би требало дати да чувају двије козе, а камоли да се баве дипломатијом, све је на цијени чега се поштен човјек стиди. У Црној Гори живи и један број поштених људи, које ће те ријетко гдје друго срести. Не постоји ништа што вам неће дати од себе, ако вјерују у вашу ријеч и доброту. Међутим, у тренутку када их издате, одбаците или обезвриједите никада вам то неће опростити. Право богаство је имати и познавати такве људе, и на њиховом поштењу градити визију истинске Црне Горе. Највећи проблем Црне Горе је што од велике буке незналица, те људе нити видимо нити чујемо. На истинским државницима којих нажалост на јавној сцени нема је да изграђују бољу Црну Гору, а не да глорификују сами себе. Њихово је да раде по диктату својих грађана и кроз резултате рада говоре о себи. Ако анализирамо актуелну политичку сцену лако долазимо до закључка да су приоритети бивше власти одбрана по сваку цијену својих лидера од кривичне одговорности за бројна кривична дјела и злоупотребе које су обиљежиле вријеме њихове владавине. За скретање пажње јавности са ове теме углавном користе наратив о угрожавању Црне Горе од стране Српске православне цркве, Србије и Русије, као и теме историјских подјела које се у Црној Гори најбоље примају, када се год о њима поведе прича. На другој страни нова власт се суочава са опструкцијама остатака бивше власти исталираних у својим редовима, који такође имају лични интерес да чувају бившу власт, чиме чувају себе, али и успоравају процесе који воде ка елиминацији свега што је допринијело деградацији друштва. На том путу има и доста незнања, кадровских промашаја, непромишљених потеза, додворавања Западу и чувања личних привилегија по цијену издаје изборне воље грађана. Понекад се чини да неки функционери нове власти боље чувају бившу власт о ње саме. То грађани све више препознају зато је повјерење грађана у партије које су препуне тих кадрова сваким даном све мање.

Политичари у Црној Гори морају знати да се дуго не може трајати са маском. Не може маска на маску. Једну мораш кад тад да скинеш, прије него се сама скине или вам је неко други скине. Црна Гора је пуна оних са маском и оних у рукавицама који доносе одлуке о нашим судбинама. Не може се у озбиљним државама губити важна документација, а да нико за то није одговоран. Нити дијелити државна имовина шаком и капом себи и себи лојалнима као да се ради о личној својини, а да то остане некажњено. Судови у Црној Гори су попут оних из Горског Вијенца када сердар Иван пита војводу Драшка по повратку из Млетака:”А, судови бјеху ли им прави?” А он одговори:”Бјеху брате, да те Бог сачува.” Превише је на политичкој сцени оних који су незрели да се баве важним државним пословима и који државу доживљавају као играчку са којом се свако може играти како хоће, не водећи рачуна о интересима оних који у њој живе. Но, док год у подијељеној Црној Гори гласачи буду опраштали својима оно што другима не би, не пише нам се добро. Као што ће и криминал бити организован боље од државе док год у власти и органима власти буду исти покровитељи криминала.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: