Tај човек је био храбар. Тај човек је био неуморан. Тај човек је био неумерено даровит и склон грешкама. Тај човек је био непобедив.

Овим речима, пре пола века, од позоришног мага Бојана Ступице опростио се песник, драматург и дугогодишњи управник националног театра Велимир Лукић. Умро је са само шездесет година, 22. маја 1970, а за то време стигао је да режира 116 представа у југословенским (и четрнаест у страним) позориштима, остави за собом два играна филма, 140 сценографија, глуми на великом платну и театру (37 улога) и сагради три позоришта! „Стварати свесно, поносно и страсно“ – била је његова идеја водиља. Тако је и живео.

Рођен је у Љубљани 1. августа 1910. године. Још као бруцош архитектуре путовао је по Европи, упознајући позоришта Италије, Немачке, Аустрије, Швајцарске. У раној младости срео је и глумицу Саву Северову, која му је постала животна и уметничка сапутница. Већ у двадесет првој години Бојан поставља на сцену Опере Словенског народног гледалишча у Љубљани прву представу, а његове скице за декоре стижу и на изложбу берлинских сценографа, преносе Новости.

Поштовање

Као млади позоришни истраживачи и авангардисти, Ступица и Северова повремено раде у позориштима Марибора, Скопља, Сплита, Љубљане и Београда. За шест сезона (1934-1940) необично динамичног рада, Бојан остварује 28 представа – бележи у књизи „Бојан Ступица, великан театра“ драматург Миленко Мисаиловић, његов некадашњи студент и помоћни редитељ.

Брачни пар 1940. добија сина јединца Матеју, али убрзо остају без новца и ангажмана. Од 1941. године су под присмотром полиције и окупацијских власти због Бојанове активности у Освободилној фронти. Наредног лета је ухапшен и интерниран у италијански логор Гонаре (близу Удина), док Сава остаје у кућном притвору. Тешко болестан, пред слом фашизма излази из заточеништва:

– Умртвљену или одузету ногу, својом страсно јаком вољом, после много напора и мука, ипак ће „присилити“ да прохода, али ће озбиљно повређену кичму, заједно с боловима – за свет неприметно – носити као чврсту, усправну и достојанствену… – с пуно поштовања и дивљења пише Мисаиловић.

Мира и Бојан

Ослобођење је дочекао на штакама и 1945. постао помоћник управника Драме Народног гледалишча у Љубљани. И поред слабог здравственог стања, ради неуморно и у две наредне сезоне остварује десет представа са сопственим сценографијама. У овом периоду гостује и на сцени Народног позоришта у Београду са двa наслова: Крлежиним „У агонији“ и Цанкаревим „За добро народа“. Стиже и на студијско путовање у Москву, где је упознао рад совјетских позоришта и устројство МХАТ. Већ 1946. београдском Комитету за уметност и културу предаје исцрпни елаборат о оснивању централног југословенског театра. Тако је настало Југословенско драмско позориште, а он постао његов уметнички руководилац. Окупио је најбоље уметнике свих генерација из целе ондашње земље и поставио на сцену неколико узастопних представа. Трасирао је пут и успоставио високе стандарде, већ на почетку, с „Краљем Бетајнове“, „Ујка Вањом“, „Рибарским свађама“ и представом „Љубав Јароваја“. Његов „Дундо Мароје“ прославио је многе глумце, одушевио публику, а ЈДП одвео у позоришта Париза, Беча, Будимпеште, Варшаве, Москве, Кијева, Венеције…

Неконвенционалан, бунтован, одважан и самосвестан, убрзо бива прозван због „формализма“ и „идејних промашености“. То ће га натерати да поново спакује кофере и са другом супругом, Миром Ступицом, оде 1955. у загребачки ХНК и ту остане следеће три сезоне. По повратку у Београд режирао је у Народном позоришту, „Бошку Бухи“ и тек основаном Атељеу 212. Касније култни театар, почео је у згради „Борбе“, а Бојановом заслугом добио је нови простор на данашњој адреси. Опет је створио ансамбл и почео да гради позориште. Са Радошем Новаковићем био је и први руководилац, касније је то место преузела Мира Траиловић.

У слободне уметнике „отиснуо“ се 1964, а четири сезоне потом, „заборављајући све повреде и горчину“ поново постаје управник ЈДП. И поново око себе окупља, овог пута младу генерацију глумаца (Гојко Шантић, Танасије Узуновић, Јосиф Татић, Иван Бекјарев, Слободан Ђурић, Светлана Бојковић, Милан Гутовић, Бранко Цвејић, Мирјана Вукојчић) којој ће позоришни критичар Буца Мирковић наденути у београдском листу „Младост“ трајни (и славни) надимак – „Бојанове бебе“. Већ пред крај живота, смогао је снаге да оснује још један театар: Малу сцену ЈДП, која је после смрти овог ренесансног уметника добила назив Театар „Бојан Ступица“. Његова последња представа „Награда“ премијерно је изведена у марту 1970, два месеца уочи редитељеве смрти. Преминуо је 22. маја. Његова љубав и муза, Мира Ступица, у јуну је поново изашла на сцену и већ „на појаву“ дочекана френетичним аплаузом, намењеним и великом Бојану…

До свог одласка, 2016. године, Мира је „одржавала пламен“ и успомену на овог изузетног човека и уметника. О његовој љубави (и мање познатом делу личности) сведочи део писма упућен вољеној жени:

„Поштујем те, јер је лепо све што мислиш и желиш. Желео бих да останеш таква каква си данас, једноставна. И потресна и талентована. Толико је поноса у мени што те имам. Нашао сам те да те никад не изгубим. И примио као награду за свој рад…“

„Умножио“ театар

– Моја генерација је за њега посебно везана. Примио нас је у позориште, још као студенте и одмах увео у репертоар. Прва улога ми је била у његовој режији: представа рађена по мотивима Лопе де Веге „Мудра глупача“. Ту смо Гојко Шантић и ја ускочили у први ешалон ЈДП. Бојан је био диван човек, прави позоришни уметник. Пун живота и радости, енергије. Отворио је и вечерњу сцену у “ Бухи“ где смо играли, па и у Дому омладине. Све је урадио да размрда, оживи и „умножи“ театар. Нажалост, то је кратко трајало. Док смо били на гостовању у Румунији, стигла је вест о његовој смрти. И велика жалост. Његов ковчег је био изложен у фоајеу Југословенског драмског – каже Светлана Бојковић.

Имао је визију

Бојан је за мене изузетно значајан. И као редитељ и као управник, налазио се у тешким ситуацијама. Довољно је сетити се да је био на челу куће у време представе „Кад су цветале тикве“. Пребрзо је, нажалост, отишао. И за то кратко време успео је да створи немогуће ствари. Имао је визију, довео у исто време велики број глумаца из целе земље. Само помислите, каква је за то требало да буде логистика! Осетио је потребу и да оснује малу сцен , садашњи Тетар „Бојан Ступица“. Веома ми жао што још не ради – каже Бранко Цвејић.

Прочитајте ЈОШ:

(ВИДЕО) Евросонг остаје у Ротердаму 2021. године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: