Pokušaj otimanja imovine SPC vrhunac mržnje militantne ateističke vlasti

Piše: prof. dr Slobodan Samardžić

Za dvadeset dve godine (od čuvenih predsedničkih izbora 1997) do danas ovaj metod „javne politike“ ishodio je vrstom međusobnih odnosa Crne Gore i Srbije koja se može nazvati – prenapregnuto susedstvo. Vlasti Crne Gore od tada (1997) sve karte stavljale su na odvajanje od Srbije. To kao politički cilj ne bi bilo problematično da za Crnu Goru to istovremeno ne znači bolno odvajanje od sopstvenih ključnih obeležja nastalih u viševekovnoj istoriji.

Tako je politički proces odvajanja nužnim načinom doveo do konstrukcije spoljnog (Srbija) i unutrašnjeg (Srbi u Crnoj Gori) neprijatelja. Na osnovu te konstrukcije ovaj unutrašnji tok – odvajanje Crne Gore od same sebe – pretvara se u borbu protiv navodnih antidržavnih snaga.

Ovde postoje dva, čini mi se, nerešiva problema.

Prvi problem je permanentnost i nedovršivost ovog procesa. On već dugo traje (dvadeset i dve godine) sa istom dubinom i dramatičnošću bez obzira na promene sistemskih političkih okolnosti – SR Jugoslavija pod Miloševićem, ista državna forma pod Koštunicom, državna zajednica Srbije i Crne Gore, nezavisna Crna Gora, NATO država Crna Gora. U evoluciji državnih poredaka vidljiva je kontinuirana promena u pravcu samostalne Crne Gore. Ali, sve te promene kao da ne utiču na vrstu unutrašnjih tenzija, koje nezavisno od promena povećanim intenzitetom raspolućuju Crnu Goru.

Ovaj problem trajaće sve dok postoje Srbija i srpski narod u Crnoj Gori, što će uvek biti dovoljan razlog za ličnu i kolektivnu nelagodu kreatora i pristalica današnje Crne Gore. Ova dva činioca (Srbija i Srbi u CG), samim svojim postojanjem predstavljaju svedoka i žrtvu nasilnog preobražaja ove države i dela njenog naroda u identitetske ne-Srbe i ne-srpsku Crnu Goru. Dakle, jedini način da rešenje ovog problema dobije neku vremensku dimenziju može da bude istovetan proces koji bi se dogodio i u Srbiji, recimo da ona postane Natostan, a njeni građani – Natostanovci i Natostanovke. To je, i pored svega, teško zamisliti, tako da rešenja ovog problema za Crnu Goru nema.

Drugi problem današnje Crne Gore, usko povezan sa prvim, jeste eskalacija nasilnih sredstava uporedo sa inače uspešnim procesom njenog odvajanja od Srbije. I pre formalnog odvajanja (referendum 2006), vlasti Crne Gore praktikovale su diskriminitivan odnos prema Srbima u pogledu zapošljavanja u javnim ustanovama, pretnjama njihovoj Crkvi, privlačenjem u konvertitski tabor putem praktičnih pogodnosti i privilegija i dr.

Posle odvajanja, došlo je do državnog nasilja u oblasti obrazovanja, primene ustavnih prava na jezik i pismo, upotrebe javnog servisa, administrativnih ograničenja u lokalnoj samoupravi, što je u srpskoj populaciji proizvelo opšti osećaj ugroženosti. Ako se tome doda i permanentna pretnja goloj egzistenciji mitropolije i eparhija Srpske pravoslavne crkve, dolazi se do pouzdanog zaključka o državnom sistemu pretnji materijalnoj i duhovnoj egzistenciji Srba. Aktuelni pokušaj kvazizakonskog oduzimanja imovine SPC predstavlja vrhunac planskog nasilnog delovanja države.

Pitanje je, opet, zašto raste upotreba nasilnih metoda kad Crna Gora, bar u odnosu na Srbiju, uživa punu nezavisnost. Odgovor je sadržan u samoj logici delovanja crnogorske vlasti. Nema zaustavljanja dok se ne satre srpski identitet u zemlji, jer to je mera razvoja novog crnogorskog identiteta.

Ali, ovaj poslednji događaj skreće pažnju na jednu važnu okolnost. To je stvaranje instant identiteta, što je contradictio in adjecto. Ako išta obeležava način stvaranja crnogorske državnosti u doba komunizma, to je njen krajnji militantni ateizam. Ova praksa bila je raširena u celoj nekadašnjoj državi, ali njen intenzitet i obim svireposti rastao je od zapada prema istoku, a na istoku od severa prema jugu. Nigde nije bilo temeljnijeg čišćenja verske tradicije srpskog stanovništa nego u Crnoj Gori. Vera se u ovu zemlju vratila gotovo prirodnim putem čim su stege komunističke vlasti oslabile.

Značajno je zapaziti da je ideja odvajanja Crne Gore od Srbije nastala u onim političkim slojevima koji su zadržali militantnu mržnju prema religiji. U njihovim političkim stavovima i idejama došlo je do specifične mešavine predverskog paganizma i postmodernog istorijskog relativizma prihvaćenog iz treće ruke. Ovakav idejni amalgam dobro je koincidirao sa praktičnom vizijom prosperiteta – bogaćenjem na bazi gole političke sile bez bilo kakvih moralnih ili običajnih, o pravnim i da ne govorimo, skrupula.

I sada smo svedoci nove lokalne postmoderne magije koja kaže – napravićemo novu crnogorsku autokefalnu crkvu. Ona će, štaviše, biti starija od ostataka mitropolije i eparhija SPC, što će se obezbediti preuzmanjem njene imovine od pre 1918. godine. Kakve vladike, sveštenici, monasi i vernici – i njih ćemo stvoriti, ako treba i silom, kao što ćemo oduzeti crkvenu imovinu. Ako smo mi putem imovine stigli do države, valjda možemo, opet putem imovine, da stignemo i do crkve. Ako smo tako brzo napravili put od skromnih komunista do ultrabogatih vladara, možemo i put od ateista do vernika, od ateizma do religije u pravom smislu njenog spoljnog izgleda.

To je sada pozadina zlehudog zakona i opasne politike koja mu je u osnovi. To je subjektivna strana rastućeg državnog nasilja u Crnoj Gori, dakle strana delatnih subjekata koji deluju kao da su stvarno svemoćni. Objektivna strana ove priče je činjenica da je to moguće samo zato što ovi politički subjekti predstavljaju najobičnije vazale. A njihovi sizireni su daleko od Crne Gore. Ali, nažalost i od Srbije, gde takođe imamo moćnu unutrašnju i vazalsku spoljnu politiku.

Sticajem istorijskih prilika dva nadvazala sa svim svojim posilnim imaju istog gazdu. Zato se i desilo da umesto odlučnog reagovanja, predsednik Srbije najpre lepo moli predsednika Crne Gore da promeni zakon, a kada ga ovaj vehementno odbije žali se srpskoj javnosti i lamentira nad svojom bezuspešnom molbom. Kao, „neću da ulazim u pravljenje dodatne zle krvi i sukoba, na bilo koji način“. Perem ruke i, onako čiste, pokazujem ih gde treba.

Ono što postmoderni pagani ne znaju jeste da se Crkva ne stvara, već nastaje. Tako, od onog što nameravaju da stvore neće ništa nastati. Bar ne ništa u verskom smislu. U crkvu sticajem okolnosti može da zaluta i vo, ali on neće zato postati vernik. Uostalom, oni i sami znaju da im je crkva potrebna samo kao sredstvo u politici. Kao recimo, gradski odbor stranke ili javni servis.

Ako je i naprave, crkva će im trajati koliko i oni. Ni dana više.

Izvor: Sedmica

Pročitajte još:

Mitropolija: Državni centri moći u Crnoj Gori krivotvore istorijske činjenice