ИН4С

ИН4С портал

Покајничка прича партизaнске љекарке: Дражу мрцварили „мескалином“

1 min read
Сад, после скоро четири месеца свакодневног виђања са њим, ја осећам само властити срам. Он је, можда, у нечему грешан и крив, мада не знам тачно у чему, а ја сам злочинац по свему. Тровала сам ум и разарала осећања једног, пре свега, доброг човека.

Дража са народом

Припремио: Иван Милошевић

Смрт првог герилца окупиране Европе, генерала Драже Михаиловића, и даље је под велом таме. Не зна се још гдје је сахрањен и како је убијен или се још увијек крије истина о томе.

Ипак, посљедњих деценија, већином захваљујући српској емиграцији у Америци, објављују се до сада непознати подаци о смрти Михаиловића. Овога пута преносимо покајничку причу, односно писмо, партизанске љекарке Даринке Лукић о томе како су комунисти „мескалином“ тровали Дражу, а да је главни наредбодавац његове смрти био Слободан Пенезић-Крцун. Писмо је сачувао П. Говедаровић и потом објавио у емиграцији.

Оно је писано 16.јула 1946. године у Београду. Након 73 године ваљда је дошло вријеме да се подаци из овиг писма барем провјере, уколико се не желе прихватити као истинити. И то не због тога да би се неко некоме светио, него да свима буде поука да више никада брат не мрзи брата и проглашава га заклетим непријатељем. 

“Док ово исписујем, залази сунце, а моја жртва ишчекује да мине ноћ, последња ноћ патње, и да зора донесе тишину и спас. Ја чекам сурову казну: од мојих, од себе, од Бога, ако га има. Проклињем час кад сам уписала медицину, на велико наваљивање оца и ујака. Желела сам да студирам књижевност. Да пођох за срцем, не бих постала убица, и то у белом мантилу. Али, отишла бих, сигурно, ма шта студирала, у партизане .

Пакао и мој злочин почели су 20. Марта (1946) увече. У наш пусти стан дошао је друг Крцун, пошто се претходно најавио телефоном. Заборавих споменути да су мог оца и мајку Немци стрељали у Јајинцима, четдесет и треће, и да сам била њихово једино дете. Слободана Пенезића сам упознала још четрдесете, на једном илегалном састанку СКОЈ-а. Мене је Партија пребацила у Рудо, крајем четрдесет и прве, где смо се поново срели. Распоређена сам у санитетску службу Врховног штаба и примљена у Партију неколико месеци касније.

Дође Крцун, јер га више не могу назвати – другом, и грозим се те речи! Повери ми “најсветију партијску дужност”, како је рекао. Дужност да, као комуниста и докторка, помогнем у “демаскирању злочина Драже Михаиловића”.

Накостреших се од страшне мржње на спомен тог имена. Оно је за мене било симбол издаје, клања, свега сатанског и животињског. Вест да је монструм ухваћен произвела је у мени делиријум среће коју сам, и као жена, те вечери поделила са Крцуном. Учинила сам то у заносу, као пијана, и много више страствено и успаљено као комуниста, него као девојка. Донео ми је медицинску литературу о дроги “мескалину”, уз напомену да је дејство потврђено у пракси над “издајницима светског комунизма”. Мислим да је споменуо Зиновјева, Камењева, Тухачевског и још нека имена којих се сада не могу сетити. Рече да је “мескалин” дао “изванредне резултете” и у нас, приликом ислеђивања наших народних издајника. Михаиловић ће тај ментални и нервни отров добијати у инјекцијама, јер тада најбоље делује. Од мене се, нагласио је, захтева једино да дајем инјекције, а справљаће их специјални стручњаци.

Моја обавеза је да убедим “пацијента” у тешку болест и тада ми је Крцун дао и већ припрељен назив непостојећег бакцила на измишљеном латинском језику. Морам да будем нежна, али и службено строга, у односу са Михаиловићем како би он стекао пуно поверење у мене. Поверио ми је и то да је Михаиловић рањен у стомак, приликом заробљавања, као и да је задобио низ других повреда. О тим повредама, међутим, не смем никоме казати ни речи. Не смем никоме поверити ни да лечим Михаиловића. То знамо само “црна земља, он, ја и још неколико другова”. Пристала сам, наравно. Са одушевљењем и неописивом провалом поноса што је Партија одабрала баш мене.

Дража Михаиловић са саборцима

Ова исповест пред собом налаже ми да кажем и ово. Крцун те вечери, нити ма када касније, није изговорио пуно име и презиме своје жртве. Понекад би рекао “Дража”, и то са видљивим гађењем, а најчешће је користио изразе: “издајник”, “злочинац”, “слуга буржујска”, “ђубре четничко”, “великосрпски олош”. Мрзео је све четнике и сваког ко је имао ичег додирног са њима, али Михаиловића је мрзио друкчије. Дивље, неурачунљиво, уз животињску жељу да га он, лично масакрира.

Што се мене тиче, морам признати да сам, 23. марта, кад сам први пут видела свог пацијента, такође буктала од мржње према њему, и у својој памети и у срцу. Гадило ми се и да га погледам. Сад, после скоро четири месеца свакодневног виђања са њим, ја осећам само властити срам. Он је, можда, у нечему грешан и крив, мада не знам тачно у чему, а ја сам злочинац по свему. Тровала сам ум и разарала осећања једног, пре свега, доброг човека.

На страшном суду, на сваком суду, могу се заклети у његову доброту. Није умео да мрзи. Никога. Чак ни Крцуна, без обзира на животињски злочин који је над њим починио. Ја сам дознала шта су му учинили негде почетком априла и од тада се у мени све ускомешало. Нека је – размишљала сам – хиљаду пута злочинац, али пећи му пацова на утроби и самлети му цело тело у затворској ћелији, то је више него дивљаштво и на то нико нема право. Михаиловић није никада спомињао своје муке.

Михаиловић није никада спомињао своје муке. Напросто, он се стидео, али не својих патњи него сазнања да људи могу бити толико зли и да то зло постаје систем владања. Раздирали су га тај стид и страх од пакла кроз који ће проћи стотине хиљада, односно ми сви.

Није знао да га трујем. Веровао је да га лечим и да је обамрло памћење последица болести. Истовремено, желео је да се процес оконча што пре, не знајући да је управо “мескалин” производио обоје: и хаос у свести и одсуство сваке воље за отпором.

Мене је 23. марта, када сам га видела први пут, шокирала свежина, јасноћа и лепота његових мисли. Мрзела сам га и дивила му се, у исти мах, нестрпљиво ишчекујући да “мескалин” све то наруши и прекрати надмоћност масакрираног непријатеља над мојим партијским узорима и светитељима. Да му нису, да му ја “мескалином” нисам разорила мисли и вољу, он би тријумфовао на суђењу. Заправо, убили би га већ одавно, јер му на мегдан поштеног суђења они изићи не би смели. Раскољников Достојевског стално је навраћао до места свог злочина. То је разлог због којег, да би прикрио злочин који га је подсвесно мучио, судија Ђорђевић пита сенку од Михаиловића: “Да ли је у истрази поступано коректно према вама?” Полуонесвешћена жртва, којој се интимно жури у смрт, одговара: “Поступак је био добар”. При том је, могуће, мислио на ко зна који поступак и ко зна према коме.

Он се није сећао готово ничега, чак ни месеца кад је почео Други светски рат. Била сам у судници, њему иза леђа, али не као лекарка, у белом мантилу, него као девојка са села. Тако сам била и одевена. Сва публика састављена је од поверених кадрова Партије. Један писац, одевен у радничку блузу, гађао је Михаиловића чичковима. На вешти миг тужиоца, или судије, на њихов повишени глас или претеће уперени прст у оптуженог, ми у сали, ми који смо глумили народ, скакали смо помамно и урлали као руља у римском Колосеуму, кад су гладни и разјарени лавови растрзали децу хришћана.

Међу стотинама сведока, унапред одабраних, који су сви псовали Михаиловића, појавила се и једна хероина. Вукосава Тркуљац. Запамтимо сви ово име. Ословила је Михаиловића са: “Господине ђенерале!” Председник суда је, ужаснут, викнуо: “Није он никакав ђенерал, већ оптужени!”
Можда је та жена имала намеру да одрецитује научено сведочење, али се, одједном, у њој све преломило. Одговорила је: “Он је оптужен од ваше Партије, и ваше силе, а не од мене!” Поклонила се Михаиловићу. Ми, народ, скочили смо као опарени врелом водом и заурлали: “Напоље, курво! Напоље, бандо!”

Тога дана донела сам одлуку. У великој потаји припремила сам шприцеве какви су били они пуњени “мескалином”, које сам добијала у Крцуновој лабараторији. Напунила сам их обичним витаминским раствором.

Нема признања ни покајања које може да ме одбрани од себе. Рећи ћу и нешто ужасно што ми, овог трена, паде на памет. Знала сам, знали смо сви ми да наша идеја не води у рај него у мучилиште. Писало се о злочинима у Русији пре рата, о њима су говорили најумнији људи, али ми нисмо веровали, ми нисмо хтели да верујемо. На тајним скуповима СКОЈ-а, одобравали смо и ликвидацију првих глава наше Партије у Москви и, без трунке сумње, прихватили да је реч о троцкистима, петој колони, издајницима. Где нема сумње, не може бити ни памети. Ми смо сви идиоти.

Овим повлачим речи од малопре да су наши снови били невини. Наши снови су од крви. Од лудила. На моје очи, баш у партизанима, стрељани су и маљевима убијани сељаци, попови, ђаци, трговци… Пуне су јаме наших честитих идеала и невиних снова. Која невиност и због чега? Зар због тога што сам, и као лекар, интимно веровала да је Стаљин бесмртан, да он, ни биолошки, не може умрети?!

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

18 thoughts on “Покајничка прича партизaнске љекарке: Дражу мрцварили „мескалином“

  1. Било како било, али нскон деценија комунистичке власти Срби пишу латиницом. Па просудите само шта је остало од Срба, а након деценија комунистичког терора. Да не помињем масовна стрељања „сарадника окупатора“, а сами комунисти сарађују са усташама и Швабама.

  2. Evo Dusan postavi sve relevantne podatke,ko hoce neka izvuce zakljucke,ko nece neka nastavi po starom,izmisljanjima i najvise laganjem.
    Dugo se od toga zivjelo,dugo je to i bila samo jedna istina,ali prodje i to ,i ta neprikosnovena istina dodje na red da se ispita.Pobjeda je vasa ,samo se pitam cije su zrtve iz te pobjede,nase ili vase,ili bar zajednbicke da ih ne dijelimo u procentima,ili brojim,ali ce se ipak na kraju morati izbrojati,kao sto se svaki rat zavrsi mirom,tako se i svaka zrtva priblizio mora dodijeliti njenom ubici.
    Imamo li mi snage za to,ko priv to uradi ,prije ce poceti neki normalan zivot i poceti lagano da se ublazava podijeljnost,pa kad se to desi, mozemo razmisljti o demokratiji,ako necete iza Zeka manito ce sigurno biti jos koji maniti ,a ovaj koji sada valada je na tom putu,samo preko 500 ubistva od kada su donijeli demokratiju,nece biti da se to desilo negdje drugo,i da su to uradili Srbijanci,kao sto se lagalo za pobuni na Cetinju ,placenu od Italije!

  3. СЛУЧАЈ ИВАНА РИБАРА И РОДОЉУБА ЧОЛАКОВИЋА РОЋКА

    “Ми, српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу. Освешћење је дошло касно. Код неких раније, код неких касније, а код неких, на жалост, ни до данас“ (Види: Танасије Младеновић, „Погледи“, Крагујевац, 20. новембар 1989).

    1. Иван Рибар

    Др Иван Рибар (Вукманић, Карловац, 1881, Загреб, 1968), по народности је
    Хрват, а по занимању био је адвокат. Између два светска рата, живео је у
    Београду. Изабран је 1920. године за народног посланика, а 1921, постао је
    председник прве Уставотворне скупштине. У овој Уставотворној скупштини Рибар је гласао за Обзнану, за закон о заштити државе и поретка у држави. Гласао је и за
    Видовдански устав.

    Имајући у виду да је Обзнаном за коју је гласао Рибар, формално ликвидирана
    закулисна, терористичка, реакционарна и рајетинска интернационална Комунистичка партија Југославије, која је упорно давала замахе спољним и унутрашњим реакционарним и конспиративним силама, које су отворено радиле на рушењу Краљевине Југославије и на уништењу србског народа.

    У току 1936. године Рибар је напустио матичну Демократску партију и са извесним млађим дисидентима исте партије покренуо иницијативу за формирање нове социл-демократске партије. У исто време Рибар је започео колаборацију са „југословенским“ комунистима стварајући народни фронт по угледу на Блумову владу. У овом подухвату није имао успеха, повукао се из политичког живота и одао адвокатском позиву бранићи пред судом за заштиту државе извесне комунисте. Рат 1941. године затиче га у Београду и то на комунистичкој страни у чијим је редовима његов старији син Иво-Лола Рибар већ заузимао
    високе функције као политички секретар Централног комитета Савеза комунистичке партије Југославије. Првих дана револуције Рибар сарађује са члановима Централног комитета КПЈ, који су из Београда руководили политичким и револуционарним радом и покретањем буржоаско-демократске револуције у Србији 1941. године, која је била само нагли прелаз у Брозову, великохрватску, интермаријумску, фабијанску и бољшевичко-пролетерскиу револуцију.

    Половином 1942. године напустио је ужи круг „великих кадрова“ и „великих мајстора“ београдског рајетинског, интернационалистичког масонског и комунистиког естаблишмента. Отишао је у западну Босну на захтев Броза и његовог сина да би својим именом дао Брозу што ширу политичку платформу , како би маскирао Брозов великохрватски, интермарумски, фабијански и бољшевички покрет као широко народни.
    Рибар је био председник обадва великохрватска, интермарумска, фабијанска и бољшевичка АВНОЈ-а. У Бихаћу је 1942. године био представник Хрватске, а у Јајцу 1943. године био је представник Србије. Заједно са Брозом, Степинцем, Драгановићем, Павелићем, Шубашићем, Бићанићем, Крњевићем, Смодлаком, Ђиласом, Чолаковићем, Поповићем, Нешковићем, Жујовићем, Маговцем, Бакарићем, Сремцем, Назором, Хебрангом, Лорковићем, Кватерником, Аугустинчићем, Вокићем, Стилиновићем, Леонтићем, Велебитом, Крајачићем, Кардељем, Креком, Кухаром, Савићем, Недељковићем, Пијадом, Марковићем, Стамбполићем, Јакшићем, Дапчевићем, Тодоровићем, Вујасиновићем, Ранковићем, Павловићем, Милутиновићем и осталим агентима Гестапоа, интелиџенс сервиса, НКВД-а, OSS, Форињ офиса и интермариума, донео је све законске уредбе о увођењу у Југославији рајетинског и робовласничког комунистичког система. Једна од тих уредби је и одлука да се краљу Петру забрани долазак у Југославију.

    По овом политичком монополу и великохрватској, интермариумској, лондонској, московској, вашингтонској и Авнојевској уредби краљ Петар, као Србин није могао да буде носилац послератног уређења у Југославији, која се граничила са виталним интересима западно-европских и америчких империјалиста и њихових сателита.

    Рибар је био познат у београдском рајетинском интернационалистичком
    масонско-комунистичком естаблишменту, као корупционашки адвокат у чијим
    редовима није уживао нарочити углед. За њега је дао најбољу оцену проф.
    Слободан Јовановић , када је једном приликом у току 1940. године рекао проф.
    Јовану Ђорђевићу: „Чувајте се тог човека. Ви сте млади, поштени и наивни и ја
    не бих волео да будете у друштву са тим политичким шверцером и аферашким
    адвокатом…“

    При свем овом бисмо пренели говор Ивана Рибара, бившег председника Народне
    скупштине краљевине Југославије, који је одржан на комеморативној седници
    Народне скупштине у Београду 30. јула 1921. године поводом убиства Милорада Драшковића. Овај његов говор најбоље сведочи колики је био преварант, превртљивац и морална наказа и колико је подлегао мржњи, да као Хрват и комуниста са својим радом и ставом све оно раније опвргне.

    Његов говор преносимо како је забележен у стенографским белешкама Народне
    скупштине у скраћеном облику, ради уштеде простора и ради млађих србских
    генерација који нису о томе обавештени, који ће у то сам уверен, савладати
    антисрбски рајетински и интернационални комунистичко-масонски, идолатриски и
    окултни естаблишмет у Београду-Јосипграду и Подгорици-Титограду.

    Ево тог говора:

    „Милорада Драшковића убио је зликовац, споразумно са својим зликовачким
    друштвом, убио га је члан терористичке организације, један бедник душевни и
    телесни… и зато се лако дао наговорити на злочиначко дело од агента тајно
    организованог непријатеља нашег народа и наше државе, који су у вези са
    атентатима и наших спољних непријатеља…

    Пок. Драшковића убили су они који не воле нашу државу и наш народ; убили су
    га они који хоће насилним путем, крвљу и грађанским ратом, постојећи правни ред
    у нашој држави да сруше, они који хоће помоћу спољних непријатеља, разорити
    столећима и столећима од најбољих синова нашег народа изграђивану нашу државу поништити, тако са пуно крви и жртвама стечено наше народно ослобођење и уједињење…
    Непријатељ наше државе, објавио је преко својих терористичких организација
    навалу на њену егзистенцију атентатима на прве наше људе који су имали
    недвојбено пуно учешћа код њеног стварања и консолидовања… извршен је атентат на Милорада Драшковића, на човека који је по суду свих објективних и
    непристрасних познавалаца његових важио као један од најистакнутијих сарадника
    у раду за правилан, миран и савремен развитак наше младе државе; био је један
    од оних народних радника, који увек умеју и знају шта хоће, један од њих, који
    након дубоког размишљања стварају једну одлуку, коју умеју конзеквентно и врло
    енергично проводити. Он је био човек принципа и умео се за принципе залагати и
    одушевљавати… своју земљу и народ свој волео је надасве. За државу све је дао и
    жртвовао па и свој живот. Он је још у Краљевини Србији својим суделовањем у
    влади и Скупштини успешно сарађивао на јачању земље и на стварању предувјета за улогу Србије … Уз многе друге државнике и народне раднике и његова је заслуга, да је краљевина Србија већ пре балканског рата постала не само јака привлачна сила, већ центар за прикупљање и уједињење целокупног нашег народа. „SALUS REI PUBLICAE SUPREMA LEX ESTO”, било је гесло пок. Драшковића у његовој одговорној служби. У тешким моментима, кад су били у питању мир и поредак у нашој држави изашао је с готовим предлозима у одбрану државе поготову свих протудржавних и протународних покрета. И њему, Драшковићу, има се захвалити што није дошло до нереда и грађанског рата…“ (Види: Уређивачки одбор, Стенографске белешке Народне скупштине, Београд, 1921).

    2. Родољуб Чолаковић Роћко

    Родољуб Чолаковић Роћко ( Дворови, код Бијељине, 7. јуна 1900, – Београд, 30. марта 1983), потиче из буржоаске породице, по занимању је био публициста. Постао је члан Комунистичке Партије Југославије 1919. године. У току 1920. године основао је с извесним комунистима терористичку орнанизацију „Црвена правда“. Они су 21. јула 1921. године у Делницама извршили атентат на Милорада Драшковића, министра унутрашњих дела Краљевине СХС (Југославије), због тога је осуђен на 12 година робије. После издржане казне, по налогу ЦК КПЈ отишао је у Совјетски Савез, и у Москви завршио интернационалну „Лењинову школу“. У току 1935. године као агент Коминтерне прешао је у Беч да ради у Централном комитету Комунистичке Партије Југославије. У Бечу је помагао Владимиру Чопићу у уређивању листа „Пролетер“, званичном органу КПЈ, где је остао до 1937. године, када су југословенски комунисти пренели ЦК КПЈ из Беча у Париз, Чолаковић је одређен за уредника интернационалних листова „Пролетер“ и „Класна борба“. У Паризу је обављао и дужност организационог секретара ЦК КПЈ. Од септембра до новембра 1937. године, боравио је у Шпанији, затим се уочи Другог светског рата вратио у Југославију, где га затиче и Други св. рат. Крајем јуна 1941. године Покрајински комитет КПЈ за Србију шаље Чолаковића и Филипа Кљајића, обућарског радника и члана Централног комитета КПЈ, на рад за организацију и покретање буржоаско-демократске револуције у Србији, која је била само нагли прелаз у Брозову национал-социјалистичку, великохрвтску, интермаријумску, фабијанску и бољшевичко-пролетерску револуцију. У септембру 1941. године, по Брозовој национал-социјалистичкој дужности Чолаковић прелази у источну Босну, да ради на организацији антисрбске комунистичке пропаганде. Био је већник АВНОЈ-а и ЗАВНОБиХ-а. На другом заседању АВНОЈ-а, новембра 1943. године, у Јајцу, изабран је за секретара Председништва АВНОЈ-а.

    Имајући у виду да је Чолаковић у току рата сарађивао са британским командосом, капетаном Дикином и са Павелићевим хрватским пуковником Сулејманом Филиповићем, који је у јуну 1943. године пришао Брозовим национал-социјалистима са својом “бригадом” у најкритичнијем моменту обезглављених и до тада безначајних Брозових национал-социјалистичких пролетера, који су у долини реке Сутјеске имали велике жртве. Броз, Жујовић и Ранковић су на мистериозан начин “пробили непријатељски“ обруч, а Милован Ђилас се сакрио у пећину, како сведочи Перо Попивода, генерал-мајор Југословенске Армије (Види: Перо Попивода, Издајничка делатност клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „Под Заставом Интернационализма“, Орган југословенских комуниста-политемиграната у Народној Републици Румунији, Број 11, од 15. Октобра 1949; Перо Попивода, Издајнички рад клике Тита-Ранковића у периоду народно-ослободилачке борбе југословенских народа, „За Социјалистичку Југославију“, Орган југословенсих комуниста-политемиграната у СССР-у, Број 13, од 5. октобра 1949).

    Такође, имајући на уму да је Родољуб Чолаковић Роћко имао блиског рођака у Загребу Љубомира Пантића, апотекара из Бијељине, који је „био је министар без портфеља у хрватској усташкој влади. Захваљујући протекцији свог рођака, истакнутог комунисте Родољуба Чолаковића, одлежао је само три и по месеца у затвору, а после слободно живео у Београду. Чак је добио и државну пензију“ (Види: (Види: .https://patriot.rs/cudo-u-ndh-srbin….

    Да поменемо узгред, да су Рибар и Чолаковић били потписници на документу проглашења комунистичке Југославије у Јајцу 29. новембра 1943. године који гласи…

    АНТИФАШИСТИЧКО ВЕЋЕ
    НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ
    Број одлуке 3
    ОДЛУКА
    ДРУГОГ ЗАСЕДАЊА АНТИФАШИСТИЧКОГ ВЕЋА НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ

    О изградњи Југославије на федеративном принципу.

    На основу права сваког народа на самоодређење, укључујући право на отцепљење или на уједињење са другим народима, и у складу са истинском вољом свих народа Југославије, осведоченом у току трогодишње заједничке народно-ослободилачке борбе која је сковала нераздруживо братство народа Југославије, антифашистичко веће народног ослобођења Југославије доноси следећу

    О д л у к у:

    1. Народи Југославије никада нису признали и не признају раскомадање Југославије са стране фашистичких империјалиста и доказали су у заједничкој оружаној борби своју чврсту вољу да остану и даље уједињени у Југославији.

    2. Да би се остварио принцип суверености народа Југославије, да би Југославија претстављала истинску домовину свих својих народа и да никад више не би постала доменом било које хегемонистичке клике, Југославија се изграђује и изградиће се на федеративном принципу, који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеначке, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине.

    3. У складу са таквом федеративном изградњом Југославије, која се темељи на најпунијим демократским правима, јесте чињеница да већ сада, у време народно-ослободилачког рата, основне органе народне власти код појединих народа Југославије претстављају народно-ослободилачки одбори и земаљска антифашистичка већа народног ослобођења (Главни народно-ослободилачки одбор Србије, Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Хрватске, Словенски народно-ослободилачки одбор, Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Босне и Херцеговине, Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Црне Горе и Боке, Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Санџака, иницијативни органи за Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Македоније), и да је Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије врховно законодавно и извршно претставничко
    тело народа Југославије и врховни претставник суверенитета народа и државе Југославије као целине.

    4. Националним мањинама у Југославији обезбедиће се сва национална права.

    5. Ова одлука ступа одмах на снагу.

    Дне 29 новембра 1943,
    У Јајцу За Антифашистичко веће Народног ослобођења Југославије
    Секретар
    Р. Чолаковић, с.р.
    Претседник Др. И. Рибар, с.р.
    (Види: Архив Југославије, Београд, http://www.arhiv. sv.gov.yu/a10000.htm).

    Према томе, да ово цитирање завршимо, узроке и последице данашњег стања нашег обесправљеног, потлаченог, пониженог, осакаћеног и несрећног србског народа, морамо сагледати и кроз одлуке комунистичких гебелса, бечко-берлинских марксиста баљезгара и туђинских структура у Србији и Црној Гори, у Подгорици-Титограду и Београду-Јосипграду.

  4. Odnos biskupa Akšamovića prema državnim vlastima nakon
    1945. godine
    Za razliku od većine katoličkih biskupa u Hrvatskoj, Akšamović je po
    završetku rata zauzeo pozitivan stav prema novouspostavljenoj Federativnoj
    Jugoslaviji na čelu s Komunističkom partijom Jugoslavije (KPJ). U razgovoru
    sa župnikom iz srijemskog sela Golubinci, Petrom Masnićem, koji je
    kasnije objavljen i u listu Slobodna Vojvodina, Akšamović ulazak partizana
    u grad Đakovo opisuje kao „historijski dan” kada su se svi uvjerili „kako su
    izmišljene svakovrsne strahovite laži koje je o našoj herojskoj vojsci i njenom
    rukovodstvu širio okupator putem radija i štampe”. Osvrćući se na susret
    Tita i Bakarića s predstavnicima Katoličke crkve iz Zagrebačke nadbiskupije
    početkom lipnja 1945. godine, Akšamović ističe „da možemo imati puno
    povjerenje u naše državno rukovodstvo na čelu s maršalom Titom”. Na kraju
    dodaje: „Kako je naš narodni heroj narode Jugoslavije vodio u borbi za slobodu
    tako nam je živa želja da naše narode mudro vodi u izgradnji i obnovi naše
    opustošene zemlje u duhu bratstva i jedinstva naših naroda. U tome visokom
    državničkom poslu naše svećenstvo i vjernici naše biskupije će ga savjesno
    pomagati i na tom putu slijediti

    O nevine žrtve Jasenovca Tito se još više ogrešio u slučaju Antuna Akšamovića. Zbog zasluga u prisilnom prevođenju Srba na katoličku veru i drugih usluga koje je učinio za NDH, njega je tokom Drugog svetskog rata Ante Pavelić odlikovao „ordenom reda za zasluge – velered sa zvezdom“, a maja 1959. Tito ga je nagradio Ordenom bratstva i jedinstva prvog stepena!
    https://encrypted-tbn0.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcRSr-fbWFRRKG6yzeKH3N2viRc9xXPAIliEtQ0D9Dtpv_hvhp-Bng

  5. Слободан Пенезић, вечити студент агрономије (Ужице, 1918 – Степојевац код Лазаревца, 1964). Као познати Скојевац и предратни комуниста био је хапшен за време студија на Београдском универзитету. Водио је групу млађих студената скојеваца и комунистичких симпатизера, који су извикивали познате комунистичке фразе и пароле:

    – Доле са крвавом србијанском монархијом!
    – Доле велико-српска политика националног угњетавања.
    – Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију!
    – Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског фашизма!
    – Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!

    Пенезић је за време извођења и покретања Брозове великохрватске, интермаријумске, фабијанске и бољшевичке “буржоаско-демократске“ револуције у Србији, која је била само нагли прелаз у пролетерску , био шеф Истражне службе у Ужичкој новообразованој републици 1941 године, када је по први пут показао своје крволочне особине над Живојином Павловићем… Био је политички комесар Друге пролетерске српске бригаде и дивизије. Када су комунисти доведени на власт у Србији, постављен је за шефа ОЗНЕ. Истицао се између осталих комуниста у Србији, са необичним крволоштвом и један је од личних извршилаца убистава најугледнијих србских родољуба. Под његовом командом и инструкцијама Милована Пејановића (Псеудоним: Љуба Поповић, – м.н.) је извршено хватање прво Николе Калабића а затим Драже Михаиловића, који је преко своје радио станице одржавао везу са извесним англо-америчким обавештајним сервисима, који су му за рачун Броза, радили о глави…

    Толико о београдско-јосипградском „србенди“ Слободану Пенезићу Крцуну!

  6. Samo jedna mala digresija kao se sprovodila vlast i kava je to bila sloboda,hocemo li ponovo ovako………………………?
    НА почетку поворке црквени барјак носио је Љубомир Михаиловић, кога су звали Маџаревић, а друга два су носили његови саборци, с њим демобилисани са Сремског фронта. Наспрам колоне стали су комунисти из Баћевца и активисти из Великог Борка, који су их намерно пресрели, и почели су да их провоцирају, забележио је Божић у „Црвеном метку“. Маџаревић им је рекао: „Другови, ако хоћете са нама, скините капе. Ако нећете, склоните се с пута, да прођемо.“ Не одступише, поворка крете ка њима, одјекнуо је пуцањ из пиштоља, Маџаревић је закукао, испустио барјак и пао. Настали су метеж, вриска, општа бежанија…

  7. Patrijarh Pavle:“Budimo ljudi ,iako smo Srbi.“
    Jovan Rašković:“Srbi su lud narod“
    Nikolaj Velimirović:“Srbi primite Boga u sebi i Hrista Spasa,da ne stradate u bezbožnistvu.“
    Djeneral Mihajlović:“Žrtvovao sam sve sto sam mogao za spas svog naroda,ali nisam mogao da spasem Srbe iz zagrljaja komunizma,gde su potrčali naivno“.
    Slobodan Jovanović:Srbi jednostavno vole da veruju u sarene laže“.
    Samo neka mišljenja o nama samima.Ali opstajemo ovakvi kakvi smo.

    1. A bilo je to devedestih godina, u vreme masovnih studentskih protesta u Beogradu, kada se Patrijarh Pavle obraćao studentima kod Terazijske Česme a celo obraćanje je na radiju B92 (tada možda i jedinom bastionu slobodne misli u Srbiji) prenosio i komentarisao, ispostaviće se i kasniji direktor Studija B, homo-novinarius po imenu Aleksandar Timofejev. I onda se to dogodilo. Paja je u jednom trenutku, pozivajući na mirne proteste, rekao „Budimo ljudi!“ a Timofejev je na to (u izlivu inspiracije na mozak, štali) preko radija dodao „…iako smo Srbi.“

  8. Istina je nama svima jedini nacin borbe protiv zlocina koji se dogodio,s bilo koje strane,jedino tako cemo sprijeciti nove ,ili da se ovako nesto ne ponovi.Nemoze se nesto sakrivati kao da nije bilo,bilo cije.Sto se sada pojavljuju natpisi ove sadrzine razlog je poznat svima.Prvo zivjeli smo svi u vijeme mi straiji Titove era tako se zvalo,a ako se tako zvalo znamo kako se mislilo.Tito je mislio mada ne on licno.nego ljudi oko njega a bilo jih je dosta da oni nece nikada silaziti sa vlasti,a desilo se.Hocemo li sada govrit da se o ovome smjelo progovorit,nijesi smio pomenuti nista ,a ako se ista i reklo u blagojk formi odmah se to prosudjivalo kao DOGMA.Ima ljudi koji ni do danas nijesu znali sta t arijec znaci,ali su je upotrebljavali tada vrlo ceto,samo sto je i on Broz tako govrio.
    Zasto bi preuvelicavli velicali bilo koga pa i samomg DRAZu,sto je bio to sto je bio nije samo njegova zasluga,svaka sakrivena istina stvra dodatnu dozu uvecanja istine i velicine,On to ne trazi,nije trzio ni milost,ovdj se iznosi samo svjedocenje jeden zene,koja je progovrila,mozda nakon toliko vremna laze,mozada ,mada nevjerujem.Mozda je pisac ovih redova nesto uvelicao,nemogu znati jer mi to nije poznato,mislim dokumenat,a ako se ne iznosi itina Levat iznesi tvoju istnu ili znas nekoga ko je bio tamo ili ti je ispricao,svejedno,nikad nije kasno da se nesto dodatno dozna ili rasvijetli.Sakrivanje necega bilo cega i bilo koga s namjerom da je namijenjeno njegovm pretku je pogresno,nema nevinih u ratu to se zna,a svi su nevini koji nijesu ubijali svezane i zarobljene, svi do jednog pa gdje god bili,ako se tako gleda ,nema se sto sakrivati bilo ko i iza bilo cega.

  9. То, да су комунисти неправедно судили и да су лагали у историографији, јасно је. Али, ово писмо је чиста и врло лоша монтажа. Баталите. Не браните никога, молим вас.

    Dobro imas pravo da osporavas ,a ima si ti drugu istinu,ili nesto slicno tome,imas ovdje pa iznesi niko nema nsita protiv

  10. То, да су комунисти неправедно судили и да су лагали у историографији, јасно је. Али, ово писмо је чиста и врло лоша монтажа. Баталите. Не браните никога, молим вас.

  11. Можда је та жена имала намеру да одрецитује научено сведочење, али се, одједном, у њој све преломило. Одговорила је: “Он је оптужен од ваше Партије, и ваше силе, а не од мене!” Поклонила се Михаиловићу. Ми, народ, скочили смо као опарени врелом водом и заурлали: “Напоље, курво! Напоље, бандо!”

    Dobrto je da se i posle ucinjeog pokajala ,a jos vise ovo ispricala,jer mi i danas zivmo u drzavi gdje su porivi slicni ovima iz tamnice u Djusinoj ulici.Pricalo se ponesto odmah iza smrti o ovome,ali istina se nikada nemoze sakrit,ova istina je jednaka mnogim drugima koji su slicno dozivjeli a nije imao ko da isprica.Sudovi partije su bili takvi a komunzma kao sekta je ubijao ritualno s uzivanjem,i tesko
    je to sve procitati ali se mora ,jer da je ovo citao neko od ovih u Crnog Gori, Katlic Savic i sudija Mugosa,kao mladi vjerovtno da bi drukcije bilo u njihovm razmisljnju,nasuprot toga su vjerovatmo podizani drugacije,vjerovatnoca za Katnica je dosta povelika i MOGUCNOST da bas jeste,zato se pomamio kao sto je bio pmamam Milos Minoic.
    Godinama podizani na njihovim simbolima i izreci: ne priznajem sud drzve nego partije,a kakv je to partija koja dolaskom medju narod siri terorizam i ubistva.Ista je to druzina i isti im je cilj.Ubistvo ministra penzionisanog Draskovica u Delnicama Alija Alijagic i Rodoljub Colakovic su zapoceli krvavi pir ,koji je dosao i Rusije,i gdje god su se sirili bio je teror.Bio je neuspjeo atentat na karlja Aleksandra u Beogrda samo ga je puka sucajnost spasila sigurne smrti,kada je Spasoje Stevic iz Novog Sada bacio bombu na kola u kojima se vozi,bomba je bacena iz jednog stana sa prvog sprata i pala n zicu odbila se u stranu i eksplodirala,i sama slucjnost je spasili kralja.To je samo sitnica u moru zlocina do danas,ciji unici vladaju u Crnom Gorom i Srbijom,na cijem ulicam se ubijaju mafijasi opet porijeklom iz njihovih porodica.Ima sucaj u Bugarskoj ,gdje su komuniti sprengovali kupolu crkve u kojoj je poginulo vise genralo i pukovnika nego u obadav rata zajedno.
    Ovo treba iznositi i treba trazit da se sve pojedinosti daju srodnicima na uvid,od dosijea do presuda inca nema mira u narod,ova se pokajla i saopstila istinu ,velika je to i teska stvr,ali je smogla snage
    i samim tim potrvdjue da je naknadno postal zrela licnost.Nazalost i danas ima onih kojima se nije pruzial prilika da postnu zrele licnosti ,a iskredno zale sto to nemogu da urade esto nalik na ovo prema Drzi,niko nije ispricao muke iz Jusovace ,a Crna Gora i njena vlast je takavo drustvo,koje opravdava svoje zlocine,zato se i desava ovo danas,ovome nije jos kraj,jer njima je to uslo kao sto ulazi hrana u zedludaca, zeludac po sve to sazvace i dajle do kraja se uzima korisno a nekorisno izbacuje,njima je samo korisno zlo i taj sok hrani i njihov organizam,a duse ako je imaju na tim se stvarima nadahnjuju,ro je nasa sudbina i nasa zbilja,kuda cemo i dokle cemo,bicemo svi svjedoci.,Draza i mnogi nestali bez suda i krsta su svoje jednom za svgda pregmljeli a mi nemamo moci da porazgovaramo i javno se zapitamo,dokle ce ovo ovako,il dali je to dobro za sve nas zajedno,na to pitanj aktuelni rezim ne da da se odogovri,aktuelni rezim hoce sukob,jer :krv lje judska rana naopaka,na nos im je pocela skakati,to je opasno i porazno.Sekta koja je slebenik KPJ je DPS i velika vecina takvih na prostorima bivse Jugoslavije,a narocito u Musolinijev Montengro, iporucuju nama svima,vidjite sto radimo,a jos cemo i hocemo i mozemo?
    Kada se sve pogleda sta su radili,i sta i dansas u nekom drugom manje obliku rade nemoze biti mirni ni spokojni,ali moramo neke stvari uzet onako kako jesu.nesmijemo ucestvovati u skuobu koji oni prave ,drzava je ionako karju,nije ni postojala,jer ovo nikda nije bilo drzav,kada se pocne iznova,dobro treba razmisliti o svkome pojedinaco i savkoj porodici ponaosobno,ako se bude mislilo natavljati i zvijeti ovdje,njima i njihovima nece biti mjest.
    Kad se u rat puca jedni nadruge ,to je rat,i to se mora uzeti tako,ali kda se sa zarobljenicima ovako potupa pkazuju se porivi licnosti iz kojih izlazi lava mrznje kao iz grotla vulkana,mi svaki dan komuniciramo sa tim ljudima da nijesmo svjesni koji je duh u njih,zato ovoliko bune i pobune na Crkvu i Mitropolita,to je kada se hoce pomoci bolesniku ali on neda,nego jako obolio od akohola traz utjehu u istome,u nadi da ce se izlijeciti,pie samo kuci a gardom seta obucen u novo odijelo i vozi se novim atomobilom,misleci da se pocrvenjeli nos nevid,napukli kapilari svuda,nema sakrivanja ,samo otkrivanja i pokajanj,nema STRAOZAVJETEN PARKSE ZUB ZA ZUB:ALI CE BITI ODBRNE AKO SE KRENE !

    1. Nikoljdan-Jošanica-1991. Okolina Čajniča i Foče -miči mi se mundžosu.. koliko je srpske djece masakrirano oko Foče,Goražda,Ustikoline..

  12. S lijeva na desno:
    Zagorka (inace Drazina zena), Draza (bradu je obrijao kazu samo za ovu priliku al ostavio brke), seoski nadriljekar nazdravlja sa hanumom Drazinom, zubar u pozadini.

    Cisto za one koji ne znaju, pojasnjenje dajem.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *