Pokajanje – prešna potreba naših dana

Neko od Svetih Otaca zavapio je Bogu: Gospode, daj mi jedan, jedini dan za koji se ne moram kajati!

Ovo ne može svaki razumeti.

Ovo može razumeti samo onaj hrišćanin, koji je navikao da stoji na straži svoje duše i da u njoj zapaža najutančanije pokrete dobrih i zlih želja, dobrih i zlih misli. A želje i misli roditelji su reči i dela.

Međutim, ima ljudi koji se zovu hrišćanima, a kojima je uvek na jeziku gotovo samoopravdanje: Ja nemam zašta da se kajem u životu.

Kakva samoobmana!

I kakva razlika između onog svetog čoveka koji je želeo jedan, jedini dan čist i bezgrešan, i ovih „bezgrešnika“ koji ceo svoj život, tj. hiljade i hiljade dana, smatraju svetim i bezgrešnim.

Na svakom i svačijem opelu pravoslavni sveštenik se moli Bogu za oproštaj grehova pokojnikovih, pa kaže: …jer nema čoveka koji je živ a da nije zgrešio. Kako zgrešio? Slovom, djelom ili pomišlenijem, dakle, i pomisli mogu biti greh. I želje mogu biti greh. Reči i dela proizilaze, ili rađaju se, od pomisli i želja. Ovo su kao roditelji, ono kao deca. Mogu oni biti i bezdetni, pa ipak čovečija duša da bude sva u grehu. To jest, mogu naše zle pomisli i zle želje ostati u nama neizražene i najavljene kroz reči i dela, pa ipak sva naša duša da bude pomračena grehom.

Umi srce svoje od zla, govori Gospod (Jer 4, 14). Na drugom mestu opet u Bibliji kaže se: Nije Bog kao čovek da sudi po spoljašnosti, nego on ispituje srca i utrobe.

Otuda je jasno da se pokajanje traži ne samo za reči i dela, nego i za pomisli i želje.

Kako narod misli i oseća?

Na jednom molitvenom skupu pevahu ljudi i žene neku pesmu o pokajanju, završavajući svaku strofu ovim refrenom:

Pokajanje Bogu radovanje,

Nekajanje paklu radovanje.

Posle otpevane pesme ustade jedan čovek, koga nazivahu brat Krstivojem, pa izgovori jednu krasnu reč o potrebi pokajanja. Pišem ovo pameću:

Čitali ste, veli, braćo i sestre, u Svetome Pismu, a čuli ste i od svojih sveštenika, da je Bog ostavio pokajanje za spasenje. Ne traži Stvoritelj od nas neku nebesnu pravednost. Zna On od kakvog smo sastava. Nismo mi kao dvorac od granita, nego kao kuća od zemlje. Zna On to bolje nego mi sami što sebe znamo. Zato traži od nas da koliko god možemo uzdržavamo se od greha i bezakonja, a kada sagrešimo da se odmah pokajemo.

U ove mutne dane naši sveštenici najviše govore o pokajanju i pozivaju narod na pokajanje. Po svojoj seljačkoj pameti ja računam da ako bi se sav narod pokajao, ne bi nam sav svet mogao ništa nauditi. Zar nije tako braćo?

Tako je! -odjeknu kroz večernju tišinu.

Bilo je vremena, draga braćo, kad ja nisam imao pojma o pokajanju. Prvo, nisam znao da se treba kajati, drugo, bio sam gord da bi se kajao, i najzad, bilo me je stid da priznam greh i da se pokajem.

Pa sam onda ispitivao stanje kod drugih ljudi i razumeo ovo što ću vam reći – tri su uzroka nekajanju: neznanje šta je greh, gordost i stid.

Ja rekoh što imadoh. Samo još da ponovim – samo nas pokajanje može spasti od sviju zala. A sada neka nastavi neko drugi.

Sveti Nikolaj Žički

(Izvor: SPC/Eparhija žička)