Похвала човјеку и умјетнику, Ранку Павићевићу

пише: проф. др Драган Копривица, књижевник

ПОХВАЛА ЧОВЈЕКУ И УМЈЕТНИКУ, РАНКУ ПАВИЋЕВИЋУ

Има на свијету мирних, добрих људи
што кроз живот нечујно и тихо газе
као да ногом ступају по памуку,
а наше очи никада не опазе
ни њих ни њину тиху радост или муку.

Има ћутљивих патника на свијету
што се само уморно и горко насмијеше
на људе кад се о њих тешко огријеше
и сумину их невини, налик цвијету.

Кад сам размишљао како и на који начин да започнем своју краћу писану ријеч о Ранку Павићевићу, имајући пред својим очима његов лик, који ме цртама и благошћу неодољиво подсјећа на његовог двојника, умјетника друге струке, Оливера Драгојевића, одлучио сам се за невјероватно јасну паралелу између Ранкове појаве и наведених стихова пјесме највећег лиричара црногорске поезије, Александра Леса Ивановића, „Људи сјенке“…

Истовремено, осим природне појаве Павићевића, човјека који се нигдје не намеће, који ради као подвижник на пољу културе и не питајући да ли ће неко то запазити и вредновати, истичем да је, с друге стране, ријеч о човјеку и прегаоцу, посленику јавне културне ријечи и ствараоцу, чији опус нимало није у сјенци, него снажно сјаји дометима, људским порукама и врлинама, достојним правих хуманиста и стваралаца, који су потребни сваком времену, па и овом нашем данашњем.

Као елоквентна и призната личност, пасионирани новинар, аутор великог броја текстова, репортажа и колумни за бројне медијске куће у Црној Гори и окружењу, галериста, публициста, пажљиви хроничар времена у којем живимо, сарадник новинских агенција, аутор бројних радијских и ТВ-сценарија, као и осам књига различитих жанрова, Ранко Павићевић се тихо и ненаметљиво, али ауторитативно и у доброј намјери, и данас уткива у најбоље културне токове у Црној Гори.

Његове књиге „Знакови времена“ (књига интервјуа), „Робија једне младости“ (историјски роман; у два издања), двије посебно патриотски и грађански обојене књиге, „Америчка завјера“ и „Варварство НАТО-а“, затим књиге „Сликари говоре“ (три издања), књига есеја и коментара „На врху пера“, као и осма књига „Разговори – знакови времена“ (75 интервјуа са најпознатијим умјетницима из Црне Горе, региона и свијета; два издања), и конкретно говоре о каквом је акрибичном, савјесном и одговорном свједоку времена, у којем живимо, ријеч.

Павићевић посједује и сјајне способности на плану организовања бројних културних манифестација, бави се галеријским радом: током протекле двије деценије на Будванској ривијери је организовао преко двјеста самосталних и заједничких изложби слика и скулптура, а неке и у иностранству (Швајцарска). Организовао је четрдесет пет међународних ликовних и вајарских колонија, које су окупиле хиљаду и по умјетника из земље и свијета, организовао преко стотину књижевних вечери, те и саме бројке говоре за себе…

Од 2017. окупља умјетнике различитих профилација и бројне љубитеље умјетности у првом културном Пресс-центру на Будванској ривијери и приморју, у хотелу ТРЕ ЦАННЕ, афирмишући и садржаје саме институције, у којој се бави културом.
У сфери издаваштва објавио је тридесет књига других аутора који су у њему препознали човјека од културе и добре намјере, вољног за лични несебичан допринос, без помпе и звука јерихонских труба.

Свакако, Павићевића нијесу мимоишле ни значајне награде у сфери новинарства, као и награда „Видовдански печат“ УКЦГ.

Једини „промашај“ овог благородног човјека, хуманисте и културног посленика добре намјере, јесте што не припада ни једној партији, и притом, као слободан интелектуалац, и слободомислећи човјек и пријатељ свим добрим људима, без помпе живи и подвижнички ствара у Будви, палећи ватре духа, и истовремено гасећи пожаре нетрпељивости са које год стране долазили.

Павићевић и данас врши своју мисију на пољу културе као културни духовник, можда и донкихотовски, али упорно вјерујући да све, што истински ваља људском роду, потиче од људске доброте, из које потичу сва остала добра, па и умјетничка дјела. Он у свом погледу на свијет и умјетност полази од Платонове идеје Добра, тј. Добра по себи, или Врховног добра, које представља зрак свјетла у тами, као идеја водиља према којој треба стремити.

Ранко Павићевић управо у том свјетлу и настоји да Добро идентификује са Лијепим, а притом, за разлику од многих, који Добро усмјеравају искључиво ка самима себи, он припада духовном слоју истинољубивих прегалаца, увијек спремних да чине Добро другима, и да у томе виде и властито Добро, као и личну сатисфакцију, далеко од свих сујета и сваког зла овога свијета и пролазности ствари.

Кад би на нашем културном тлу било више људи добре намјере попут Ранка Павићевића, и овај свијет би био бољи и продуховљенији. Зато му треба пожељети још пуно духовне и физичке енергије, да тихо и ненаметљиво, господствено у његовом маниру, загледан у неке више идеале, истраје на свом путу добра за људе, за умјетност, културу и слободу ријечи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: