Погром

Пише: Батрић Бабовић

Прошло је 7.665 дана од Погрома. Можда само од његовог првог чина. Косовскометохијска драма још траје. Траје Косовски Завјет са Лазаревом жртвом и јунаштвом Милоша Обилића.

Колико је Косоваца и Метохијаца рођено ван своје родне груде у ових 7.665 дана? Колико их је сахрањено у ужој Србији и Црној Гори у овом времену?

Колико њих сања сахрану и Васкрсење у Пећи, Призрену, Приштини, Дечанима, Ђаковици, Гњилану, Липјану и Ораховцу?

Колико је забрањених и срушених гробова на Косову и Метохији?

Колико је очева, мајки, дједова и дјеце сахрањено са оне стране Куле, Проклетија,Чакора, Јариња, Брњака и Мердара, а са ове стране имају само жал и вапај својих најмилијих који тамо не могу бити сахрањени?

Колико косовскометохијских зачараних кругова данас постоји на Косову и Метохији?

Колико их има изван простора и граница Косова и Метохије?

Колико је косовскометохијских зачараних кругова садржано у свим политичким елитама Србије и Црне Горе од 1945. до 2025.године?

Остају милијарде и милијарде питања без одговора. Једино је могуће одговорити ћутањем или сузама као најјаснијим знаком како ићи даље кроз живот и носити косовскометохијски бол рањеног срца.

Медији су тог 17.03.2004 године извијестили да је протјерано 4.000 људи, 27 убијено, 900 пребијено, 900 кућа уништено, а више од 50 манастира и цркава запаљено.

Била је то нова „Кристална ноћ“ у срцу хришћанске Европе. Призрен су чували потомци актера Кристалне ноћи. Свјесно или несвјесно, град цара Душана тада није сачуван.

Биће прилика за хроничаре и историографе да истраже немили датум новије српске историје.

На другој страни, манастир Дечани живи од 1335. године. Пантократор, Спасовдан и Вито Которанин чувају Метох и Метохијце.

Чувају све новоизбјегле крстоносце.

Надвијају се над свима онима упокојеним у светој земљи испод Проклетија.

У долинама Бистрице и Дрима они призивају нове погорелце да дођу на родну груду.

Исто то раде Пећка Патријаршија рођена 1346.године, Грачаница рођена 1321.године, Архангели код Призрена рођени 1352.године и све светиње Косова И Метохије.

Хвосно, Будисавци, Ораховац, Велика Хоча, Врбница, Жур, Старо Грацко, Косово, Поље, Косовска Митровица, Девич и Дреница црква су народа који пише ћирилицу и зове се српски.

Кад се упореде вјекови светиња са хиљадама дана погрома, све личи на облачак који ће проћи.

Много је важније да се запитамо колико нас има културу сјећања на мартовски погром 2004.године?

Колико се наша историјска наука бави овим догађајем?

Мисле ли српски и црногорски политичари на Погром?

Мисле ли на будућност Косова и Метохије?

Испитујемо ли на било који начин или у било ком степену личне или колективне моћи, утицаје политика силника овог свијета на Косовски Завјет?

Препознајемо ли нове (старе) хорде које кидишу на наше светиње?

Имамо ли у себи промил духа оног народа који је више од двије хиљаде година говорио „Догодине у Јерусалиму“?

Неко ко је са тридесет једном годином старости Погром дочекао у Подгорици, а његови сестрићи и сестричине се рађају у Крагујевцу и Београду, има дамар да му Пећ и Бистрица леже на срцу.

Рајевића башта, “ Удаде се Јагодо“ и давна 1999.година не излазе из душе метохијског носиоца косовског метафизичког крста.

Колико ће о Косову и Метохији знати они који сада имају једну, двије, три, четири, пет или шест година остаје да се види. Било да су рођени на Косову и Метохији и да су остали да живе тамо, било да су рођени у Србији или Црној Гори и да о завјетној земљи знају из прича својих предака.

Бољи задес не мимоилази ни оне који су рођени 1999.године или било које године послије ње.

Како Косовце и Метохијце, тако и све остале Србе и Црногорце.

Сва сазнања и генетике косовскометохијског кода који ће имати ове генерације, зависиће од епског дијела погорелачке душе њихових предака.

Ове генерације неће бити зависници од националног програма првака српског народа.

Прва и друга Србија, оваква Црна Гора и либерални супстрат црвеног петокракства не обећавају свијетлу будућност.

Самоопредељења и разне друге албанске и српске листе јесу смоквин лист нагости косовскометохијског Гордијевог чвора.

Плод свих међусобних акција и реакција јесте да свијетлу, сигурну, државотворну и национално кристалну будућност немају ни Срби ни Албанци.

Погром тражи осјећање, сјећање и памћење.

Као што Исус Христ, Пресвета Богородица и Јован Претеча проналазе себе у Дечанима.

Послије уједињења сјећања, осјећања и памћења Призрен, Пећ и Приштина постају деисис.

Број од 7.665 дана постаје полазна основа да као завјетни народ говоримо „Догодине у Призрену“.

До тада нам преостају распети народ и Црква на Косову и Метохији, стихови Момира Војводића, Ранка Јововића, Ранка Ђиновића, Даринке Јеврић и извештаји неуморног Живојина Ракочевића.

А живот као живот и даље тече.

Баш онако како у непознато теку три Бистрице и Дрим, док божурови чекају своје изгубљене душе да се нађу на оном пољу гдје је све почело и гдје ће се све завршити.

Армагедон још траје!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: