Поетске вечери „Под ‘растићем”

У дане прослављања празника Светих апостола Петра и Павла, у селу Полача код Книна, одржана је предпромоција књиге „Приче уз Ватру”, аутора Александра Тутуша, и књиге „Светигорник” теолога и живописца Анастасија Радовића.

Поводом Петровдана, славе једног од најстаријих православних храмова у Далмацији који датира из 1458. године, у селу Полача одржано је књижевно вече, културни догађај посвећен селу којем је оваквог садржаја недостајало више од тридесет година, и у спомен на оне који су својим животом и делима на њиви Господњој оставили неизбрисив траг постојања. У дворишту попове куће, на месту где је пре двадесет година блаженопочивши Митрополит Амфилохије (Радовић), у пратњи покојног проте Саве Тутуша, пролазећи кроз Далмацију обишао тадашње ратне рушевине, молитвено дајући благослов за обнову куће, села и новог живота, двојица наследника, Радовић и Тутуш, представили су своја књижевна дела.

– Није нимало случајно што је промоције ова два књижевна дела организована управо ове године, о Петровдану, овде у Полачи где православни храм и читаво село прослављају своје заштитнике, Свете апостоле Петра и Павла. Наш храм подигнут је и освештан је благословом зетског Митрополита Јосифа, о чему пише и чувени Епископ далматински Никодим (Милаш), у свом капиталном делу „Православна Далмација”. На територији Полаче налазе се и древнија црквишта. Једно од њих, по предању, Светог апостола Луке које није датирано, али чији су остаци видљиви и у данашњим временима. Након ратних збивања на овим просторима садашњи храм, као и већина домова у Полачи, био је девастиран. Пролазећи 2004. године кроз Лику и Далмацију, на Полачи се обрео блаженопочивши Митрополит црногорски Амфилохије (Радовић) у пратњи полачког проте Саве Тутуша. Дошавши у село, међу руине остале након рата, управо на овоме месту где смо се ми састали, Митрополит се помолио и пророчки наговестио обнову овог дома, села и живота који ће чинити људи. У том моменту то се чинило немогућим, невероватним, незамисливим, а ево двадесет година касније ми смо сабрани тим благословом – упознавајући присутне са чињеницама које су само малобројнима биле познате – истакао је у уводној речи Милош Тутуш, запосленик Патријаршије у Београду и модератор књижевне вечери.

У знак сећања на блаженог спомена Митрополита Амфилохија и поводом две деценије од његове посете Далмацији и селу Полача, представљен је спев „Светигорник”, аутора Анастасија Радовића. Надахут личношћу и делом Митрополитовим, фигуром истакнутог теолога, научника и народног вође, теолог, фрескописац и иконописац Анастасије Радовић, синовац знаменитог архијереја, написао је спев, као житије блаженопочившег Митрополита и једног од духовних отаца Српске православне цркве.

– Част ми је и велика радост бити овде са вама, где се осећам међу својима, као у своме завичају. Дошао сам на братски позив и изузетним поводом. Приче уз ватру, какве ћемо и вечерас причати или послушати, су оне исконске приче, древне, савремене и свевремене, а њихов звук допире до наших дана и продужава се. Све ово је исто тако једна прича око једне ватре духовне, око једног огњишта које је васкрсло, а где је стицајем околности и један митрополит црногорски и сам оставио свој печат. Дело које сам написао је реч о светитељу песнику чија је свака реч била поезијом, а његова поезија Литургијом, и свако дело његово службом човеку и Богу своме. Могу рећи да ми се чини као да га нисам ни написао, већ само забележио – рекао је Радовић.

По речима аутора, „Светигорник” је прича, песма о борби непрестаној која траје у недоглед и обухвата све догађаје из прошлости о којима прича повјесница испод Орловог Крша и Ловћена, о догађајима који су се тицали народног опстанка и њиховом понављању у наше време.

– Догађаји који су се десили кроз личност и дело Митрополитово, окруњено са литијама у Црној Гори, са оном величанственом духовном револуцијом, духовним устанком, само су продужетак оне борбе која се десила у „Горском вијенцу”. У „Светигорнику” Бог силази на земљу, и небо силази на земљу као један хор у догађају које сам навео, и дешава се један историјски, али свевремени, есхатолошки тренутак. У том смислу се изражава наша нада, вера и очекивање Господа. „Светигорник” представља песничко житије једнога светитеља, песничку канонизацију, представља песничку рекапитулацију једног најозбиљнијег, од суштинског значаја врења народног и бића човековог које је доживео српски народ у конкретном историјском периоду – истакао је Радовић.

„Док је народа, прича се, али кад народа нема онда нема нити ко да прича”

Након претходно објављених издања, романа „671”, „Молитва под морем” и „Тунел”, представљајући своју четврту књигу Александар Тутуш истакао је како су „Приче уз ватру” заједничке приче једног народа из истог краја, које у свом садржају чувају сећања, успомене, обичаје и начин живота некадашњег становиштва села Полача, смештеног између планина Динаре и Козјака.

– Приче уз ватру су наша заједничка ствар. Приче за које није требала ни торба, ни пуно места у пртљагу у оним летњим августовским данима када смо, неко на трактору, неко на фрези или у аутомобилу, отишли одавде. Оне су остале дубоко урезане у једном делу наше душе где смо их сачували, свако на свој начин и у одређеној верзији. У нашој прошлости било је много људи који су исте те приче, као сведочанство времена, знали далеко боље исприповедати. Управо из тог разлога не осећам неко посебно ауторство над њима, већ сам их у једном тренутку обнове, макар као крхотине сећања, осетио потребу записати. Док је народа, прича се, али кад народа нема онда нема нити ко да прича, нити ко да слуша и прича нестаје. Приче су овде стотинама година биле замена, пре свега за институције. У време када није било ни Савета за мањине, ни културних друштава, ни општина са српском влашћу, тада је једина институција која се бавила школством, едукацијом, васпитањем и етичким подукама била једна народна мултимедија. Она је била састављена од приповедања, а приповедали су углавном талентованији, способнији да запамте догађаје. У дугим зимским ноћима приповедало се, гуслало и певало у оквиру те изворне, народне мултимедије. На тај начин преносили су се примери из живота, преносило чојство и јунаштво, да би поколења која стасавају могла да их сачувају у свом идентитету – навео је између осталог Тутуш, издвајајући само неке од разлога потребе да од заборава сачува давно испричане приче о животним судбинама, обичајима, битним догађајима који су обележили живот становништва у крају подно планина Динаре и Козјака.

У осамнаест написаних прича читаоци ће имати прилику да оживе сећања на времена у којима се на Петровдански сајам, као једино расхлађење за чашу воде или беванде, снег вадио из динарских шпиља и стотинама километара доносио на магарцу, на сеоску гостиону у којој су се зимске ноћи скраћивале партијама бришкуле, на никад виђене виле које су коњима гриве плеле, сиромаштво овог шкртог дела Далмације и на време и амбијент у којем се, иако живелело оскудно, сложније и одлучније чувао идентитет, али и још много тога што је са одласком живих приповедача готово ишчезло из памћења.

– Однос поверења између приповедача и оног који слуша, нажалост, нису карактеристика данашњег времена, а изузетно су важна ставка личног односа и васпитања. Уколико приче неко прочита свом наследнику, сроднику, пријатељу, у том случају враћа се она бременитост и онај потенцијал појма прича. На тај начин је изнова оживљавамо, исто тако оживљавамо онај амбијент у којем су настале и поруке које су у њима садржане. Све приче су лоциране на овом терену између три планине, у временском раздобљу од шест или седам стотина година и готово трају колико и наша српска књижевност, која је такође била главна институција очувања идентитета – истакао је Тутуш, закључујући како су приче недвосмислени доказ припадности и постојања српског народа на овим просторима северне Далмације.

Илустровано издање збирке приповетки „Приче уз Ватру” за које је илустрације урадио Лука Дедић, наследник чувене шибенске лозе Дедића, објавиће Српско културно друштво „Просвјета” из Загреба у сарадњи са Српском културном задругом из Београда.

Извор/фото: srbi.hr

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: