Подмукла игра сјенки

Пише: Емило Лабудовић

Над Метохијом већ данима пламти несмиљени небески пожар. Нигдје макар облачка, да пружи сјенку спаса, да се макар на трен одахне и обрише зној који пече скоро обневидјеле очи. Над Метохијом, пустом и затрављеном, над њеним у трн и глог ураслим њивама, над згариштима кућа њених домаћина којих више нема, над расутим и разуреним гробљима која се једва назиру, прострла се језива тишина. Чују се само крици гавранова и потмула јека звона са Паћаршије. Метохија, које одавно више нема на земљи јер се, смртно рањена, вазнијела се на Небо.
Гораждевац, сред Метохије, буди још једно од оних јутара која не доносе дан, која не разгоне авети ноћи чије мрачне сјенке сваког августа плешу над његовим замуклим сокацима, пред закапијаним вратима и прозорима, иза којих је будан само страх. Бистрица, чије вирове без милости испија сунце, укрива се у врбаке, у купинове вреже, у ћутање којем нема разговора. Одавно, ево је већ двадесет друго љето, са њених у шибље зараслих обала, не чује се дјечја граја, разуздано пљескање по води, увјежбани скокови у њене вирове… Мук, тежак и неподношљив. И крик распамећених мајки које вриште над побијеном дјецом, чија је невиност отворила рану која не сраста. Над Бистрицом бол. Непребол.

Гораждевац данас ћути колико болом, толико и неправдом. Јер смрт његове дјеце, мучки стријељане из брлога вјековне мржње, само је Бог благословио. Рука закона, кљаста и осакаћена, још није, а ко зна и да ли ће икад, стигла у Горждевац. Гораждевац и данас, као из суве дреновине повише Манастира, циједи своје сузе и њима умива лица своје дјеце, својих нада и утјехе, која се, упркос свему, и даље осмјехују са мермера свог вјечног почивалишта. Гораждевац је данас сам са собом, јер, ако се изузму пар штурих новинских вијести, свијет се на његову тугу одавно бацио заборавом.

Гораждевац, и даље у короти и црним марамама које уоквирују од сунца и туге посовјела лица, данас јеца оним пригушеним јецајем, јер бол је само његов. Са Паћаршије тупо звоне звона и њихов јек се губи руговском клисуром и застаје над Бистрицом која је сваки пут на овај дан мутна и без сјаја. Гораждевац на августовском сунцу, испошћен и жедан не толико воде колико правде, пламти снагом и отпором који расте из гњева и оаја. А пуста правда пресушила као запуштени и затровани метохијски бунари.