Pođem, klecnem, idem, zastajavam: Jova Jovanović Zmaj – Ne sme nam umreti
Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne, ne sme umreti!"
Jovan Jovanović Zmaj
Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne, ne sme umreti!“
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka…
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?…
Idem, stanem, ka’ očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti!“
Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s’ budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka’ očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti!“
Doktor,sa osjećajem i srcem pjesnika
Zmaj, medju tri njaveca srpska pesnika, po opusu, stihu, talentu. Doktor po zanimanju, kao roditelj i muz nesrecan, po poslednjoj zelji, moli da mu na grob niko ne izlazi sem lokalni svestenik. To je bila zelja koju mu sugradjani nikako nisu mogli ispuniti. Opelo su drzali i pravoslavni svestenici i katolicki, kao i muslimanski. Sahrana na koju je dosao ceo Novi Sad, i svako ko je mogao. Zmaj, u ljudskom i svakom drugom dobrom smislu.