Река која се блиста између тамних брежуљака попуњених мноштвом кровова, црквених купола и врхова старих јела, пејзаж је који је пре 120 година насликао Исак Левитан
Пљос, Русија
Пише: Остоја Војиновић
Река која се блиста између тамних брежуљака попуњених мноштвом кровова, црквених купола и врхова старих јела, пејзаж је који је пре 120 година насликао Исак Левитан, тада још увек непознати сликар, а касније један од најбољих руских пејзажиста. Управо захваљујући њему је поглед са Саборне горе у граду Пљосу постао препознатљиви ‘’заштитни знак’’ Русије, а у исто време је овај мали провинцијски град са бројем становника колико живи у два већа московска солитера постао познатим.
Пљос спаде међу један од најстаријих градова у Русији.Налази се у Ивановској области, и посебно се прославио по пејзажима познатих руских сликара, који приказују пространства Волге, куполе цркви и кућа са изрезбареним прозорским оквирима. Овај град је и данас један од епицентара стваралачке уметности у Русији и посебно место ходочашћа за све сликаре пејзажисте.
Пљос
Удаљен је од Москве 395 километара.То је минијатурни град, један од најмањих у Русији, у којем живи свега две и по хиљаде становника, али и град са девет цркава, пет музеја, једним позориштем и мноштвом разнобојних дрвених кућа разбацаних по шумовитим падинама брежуљака. Уске улице под веома оштрим угловима спуштају се према Волги, тој најважнијој реци руске географије и руске културе.
Град има богату историју, интересантну судбину, повезану са ставралаштвом Левитана, захваљујући којем је у току 20.века и постао познат.Крајем 19.века постао је Мека за сликаре и одмор руских интелетуалаца. Основне знаменитости града су нежна руска природа, дивни пејзажи и широка лепотица Волга.
У Русији га још зову „бисером Волге“, „смарагдом севера“ или „руском Швајцарском“. Назван је по воденим површима између ада, то јест волошким пљосовима.Сваке године овај град посети око 150 хиљада туриста. Утврђени град на Волги први пут се у историјским изворима спомиње у 12. веку. Међутим, град није прославила његова војна историја, него сликари, захваљујући његовим чудесним сликовитим пределима.
Подигнут поред дела тока реке на којем се она шири и има велику дубину (о томе говори етимолошко порекло назива града), настао је као тврђава. Са високих брда поред обала могао се добро видети могући долазак непријатеља. Зато су овде подигнуте заштитне зидине и стражарске куле. Остаци утврђења још увек се могу видети на Саборној гори, коју мештани називају „Саборка“. У близини се налазе и споменик оснивачу града Василију И и црква Успења, саграђена 1699.године.
Шетња по Саборној гори у правцу Волге, посетиоца овог чудесног града води до видиковца с величанственим погледом на реку. Некада су се на том месту налазиле куле осматрачнице тврђаве.
Са врха овог узвишења лепо се виде сви историјски крајеви Пљоса. Испод самог брда налази се кеј и са њим паралелне улице Горког и Лењина, између којих је Базарни трг, као и занатско-трговачки део града.
Град као светски уметнички центар
Сваког лета у Пљосу се одржава велики број међународних фестивала и такмичења: Међународни филмски фестивал посвећен Андреју Тарковском „Огледало“, Музички фестивал Левитана, Међународни омладински фестивал фотографије, фестивал „Пљос на Волги: палета боје лана“ и многи други. Сви ови догађаји доводе на ово место, као и некада, сликаре, глумце, писце и једноставно заљубљенике у лепоту руске природе.
Богате грађевине и камене зидине Пљос је стекао у 19. веку, када је овај градић на Волги постао центар трговине житарицама и рибом у Русији. Многобројни туристи у шетњи обалом и данас могу уживати у лепоти трговачких вила. На уским градским улицама могу се купити сувенири, попити шоља кафе и уживати у декору 19. века.
Пљос је у 19. веку већ постао омиљено место за одмор московског племства, уметника и других власника дача (традиционалних руских дрвених викендица) током топлих летњих месеци. Управо у то време овамо је с пријатељима допутовао сликар Исак Левитан.
Одсео је у старој вили, 1888. године у кући са мезанином на обали Волге која је припадала трговцу Солодовњикову, тада 28-годишњи Исак Левитан са својом пријатељицом Софијом Кувишњиковом. Овај московски пар је путовао Волгом у потрази за инспиративним пејзажима, али без успеха, све док једне летње вечери Левитан са палубе пароброда није видео шумовито брдо окружено малим кућама.“Силазимо’, одлучно је саопштио сапутници, не питавши капетана чак ни како се тај градић зове.
Изнајмљена соба у кући пљосовског трговца Солодовњикова напунила се сликарским платнима која нису стизала да се осуше.Левитан је сваког јутра постављао штафелај на брежуљцима Пљоса. А када је дошла јесен он је у Москви отворио изложбу својих пљосовских пејзажа и већ наредног дана дојучерашњи сиромах постао је познат и чувен.
’Ах, када бих имао новца, купио бих од Левитана његово ’Село’. Оно је сво некако сиво, јадно, забачено, неугледно, али одише таквом лепотом да се одвојити не могу…’’ – писао је Чехов своме брату.
После Левитановог успеха, у Пљос су најпре нагрнули сликари „свих боја’’, а затим и важне личности из Москве, Петербурга, Нижњег Новгорода и Казања. Куће пљосовских трговаца су откупљивали писци, композитори и љубитељи уметности, а у локалним позориштима представе су давали чувени глуми. Пљос је тако постао ’летње одмаралиште’
Град у коме је суштина руске романтике
Долазак Исака Левитана у град у знатној мери је допринео његовој обнови. Пљос се прославио и заживео као место за одмор. То је сада као и некада, миран град, чију основну вредност чине његове „живе слике“. Пљос је прави музеј под отвореним небом. Главна улица града представља кеј, на којем се некада одвијао сав пословни живот града.
Кеј се пружа готово 2 километра уз обалу Волге. Већина зграда су трговачке виле, у којима су се собе за становање налазиле на првом спрату, а приземље су заузимале службене просторије и просторије за смештај робе.
Мала камена кућа, у којој је Левитан боравио када је долазио у Пљос, такође се налази на кеју. У њему је собу изнајмљивала и његова супутница, уметница Софија Кувшиникова. Данас се у овој кући налази Музеј Левитана. Софија Кувшиникова била је супруга полицијског доктора, бавила се певањем, била је талентована сликарка и власница салона у којем су се окупљале познате личности. Она је током неколико година пратила Левитана приликом његових посета Пљосу и данас је њено име посебан бренд града.
Током три године Левитан је у Пљосу створио око две стотине дела, које су украси Третјаковске галерије у Москви и Руског Музеја у Санкт Петербургу.
Једна од његових најпознатијих слика, ’Над вечним миром’, насликана је на брду које се данас зове Гора Левитана. Данас се ту налази црква Ускрснућа (из 1700.), пренета у Пљос из села Биљуково, која је врло слична оној коју је насликао Левитан (црква Петра и Павла, представљена на слици, изгорела је 1903.). Ту се налази и споменик уметнику, који приказује Левитана пред платном док слика.
Поред храма се налази Петропавловско гробље, које је ту још од времена дрвене цркве Петра и Павла. Најстарији датирани гробови на овом месту потичу из 16. века.
<
На овом месту се на задивљујући начин прожимају мирна атмосфера лаганог живота провинцијског града на Волги и буран културни живот. Шетајући кроз Пљос често се могу срести са штафелајом студенти и почетници, али и угледни, познати уметници, који попут Левитана долазе у Пљос јер овај град дефинитивно представља посебно место ходочашћа за све сликаре пејзажисте.
Пљос је један од најмањих градова „Златног прстена“, па и целе Русије са највећом „концентрацијом духовности“. Место са две и по хиљаде становника може се похвалити са девет цркава, седам музеја од којих су посебно интереснатни кућа-музеј Левитана и једини у Русији музеј пејзажа.
С обзиром да дом – музеј Левитана, као и музеј пејзажа нису могли да прикажу целокупно културно историјско и уметничко благо, прибегло се оснивању државно историјско-архитектонског музеја.У њему доминирају декоративни радови примењене уметности настали у духу народне стваралачке, културно уметничке традиције.
У 17. веку становништво овог краја претежно се бавило узгојем лана. Због тога су у својим кућама имали ткачке уређаје на којима су ткали одевне и украсне предмете од лана за своје потребе и за потребе тржишта. У овом музеју посетиоци могу да виде 160 година стар ткачки разбој са почетка 19.век са претечом програмског управљања ткањем.
Близу музеја пејзажа се налази занимљива скулптурна композиција ’Девојка која летује у летњиковцу’.
У сенци дрвета на клупи седи девојка у летњој хаљини и шеширићу и гледа сталак са волшким пејзажом.Неки тврде да је то Софија Кувишникова, коју је волео Левитан, а која је тобоже прототип јунакиње Чеховљеве приче ‘’Вилин коњиц’’.У њој је реч о романси са талентованим пејзажистом који се досађује. Заборавивши на мужа, она са њим одлази бродом и живи у селу на Волги. Финале те приче је драматичан, јер причају да је Левитан хтео да изазове Чехова на двобој због те приче, али су успели да се помире.
(За писање текста кориштени материјали са страница Strana.ru, RIA Novosti, Russia Travel,RuskaRec.Ru, Vostok.Rs)
Прелијепо, хвала на чланку!