Platon, Čerčil i Joca moler

Piše: Milan Milenković  

Kaže Platon, pre dve i po hiljade godina, da je demokratija sistem u kome postoje tri sloja: profesionalni političari, koji samo drže govore i ne rade ništa drugo, zatim pristalice, koje sede oko njih, aplaudiraju i ne daju nikom da izrazi suprotno mišljenje i, na kraju, ogromna masa naroda, koja ima iluziju da se u njeno ime vlada. Poznato?

Čerčil, opet, kaže da bi izbori, da o nečemu stvarno odlučuju, bili zabranjeni i još dodaje da je vlast previše ozbiljna stvar da bi se prepustila narodu.

Sokrat, kroz Platonova usta, kaže da u demokratiji i magarci idu sredinom ulice.

Jedino još Srbi veruju u to da se na kutiji odlučuje i sa zastavama, veselo, idu na izbore, na kojima će se jedino odlučiti ko je inteligentan, a ko nije i ništa više.

Malo izborne matematike: recimo da neka partija, nespretna u političkom smislu, ali spretna u propagandnim marifetlucima, uspe da uveri 15% naroda da može da vrati kaladont u tubu. To, uz dve-tri televizije i par novina ne bi trebalo da bude teško. Pošto polovina birača, manje-više pristojan svet, ne izlazi na birališta, jer ne veruje u Deda-Mraza, onih 15% postaje 30%.

Ako postoji, a postoji, veliki broj marginalnih partija, koje naplaćuju neprelazak cenzusa, onih 15-tak posto neraspoređenih glasova, onom koji već ima 30%, donosi još desetak procenata. Za formiranje vlade mu je, dakle, potrebno još 10%, što znači da mu je dovoljan neki Ivica Dačić.

Tako se početnih 15% pretvara u najmanje polovinu u skupštini. Sve izgleda mnogo lakše i lepše ako je ona partija, s početka priče, već na vlasti, pa ima neograničene medijske, materijalne i ljudske resurse. Sa nešto malo para i položaja razbije opoziciju, svede je na fikuse koji, dok trpaju šušku u džepove, pričaju o pravdi, naciji i poštenju.

Ko je, dakle, ovladao izbornim procesom, ovladao je političkom scenom. Donekle… Jer, kad se prebroje glasovi, mora se u ambasade, da dobitnik izbora čuje od ambasadora ko će mu biti ministri, državni sekretari i pomoćnici ministara. Tek tad se ispostavi da se onih početnih 15% glasova, koji su mogli biti 15% stvarne moći, pretvaraju u apsolutnu nemoć. Dobije se samo pravo da se pljačka sopstveni narod, da bi se sprovodila politika koja je negde drugde određena.

Kada se izborni proces i politički sistem očiste od svih naših želja, snova, verovanja, očekivanja i ubeđenja, ispostavi se da se, na izborima, samo bira vrhovni pljačkaš. Pri tom, sasvim je svejedno da li je sam vladalac lično pošten, jer se lojalnost partijske i državne mašine kupuje novcem i kombinacijama.

E, sad, možda sam ja pogrešio što više verujem Platonu i Čerčilu, nego mom komšiji Joci, moleru, koji veruje da opozicija, uz dobar program i malo bolji nastup, može da pobedi vlast. Mala je muka što se na izborima mora pobediti ne lokalna vlast, nego ona u Vašingtonu i Londonu, a to je već preveliki zalogaj. Istina, može opozicija i da pobedi, ali ako se uklopi u sistem, obiđe po neku ambasadu i ako „službe“ imaju snimak na kome opozicioni lider mrči starletu. Na snimku se ne vidi da je to iz ljubavi.

Znajući, po prirodi posla kojim se bavim, našu opoziciju, znam da ni stranci, ni režim, ne moraju puno da se muče da opozicione lidere, preko dva-tri kanabea, omanje vile i par starleta, privedu evropoptimizmu. Crkva Preobraženje slavi jednom godišnje, politika svaki dan.

Dve su, u osnovi, ozbiljne bolesti srpske politike: loš ljudski materijal i shvatanje da je dolazak na vlast cilj, a ne sredstvo. Od tih bolesti se nećemo skoro izlečiti, jer ovaj, mršav ljudski materijal, koji se sada zacario, neće dozvoliti da u politiku uđe neko bolji, osim ako taj bolji nije i jači. Drugo, vlast je opasno isplativa i kad se umreže slabi karakteri i novac, to drži bolje od armiranog betona.

Najdublja tajna politike je prosta: za bolju politiku, potrebni su bolji ljudi. Naše naivno uverenje da će dobre ideje raditi same od sebe, bez obzira ko ih zastupa, vodiće nas iz poraza u poraz. Običa Srbin, istinski zatočnik parlamentarne demokratije, kad razgovara o nekoj političkoj opciji, obavezno kaže: „Da im vidim program, da vidim šta u njemu piše“! Još nije naučio da političara ne obavezuje ni ono što je juče rekao, kamo li program star pet godina.

Priroda ljudske vrste je takva da ljudi slede ljude, a ne ideje. Kad nemaju koga da slede, jer intuitivno osećaju da taj nije vredan, oni počnu da gledaju svoja posla i prepuštaju se stihiji. Nismo mi, kao što se pogrešno misli,oskudni u idejama, nego u ljudima koji te ideje nose. Srpstvo danas ne čeka novu i bolju ideju, nego novog Karađorđa, ili Miloša. Za pravog vladara važi ovo: ne vlada zato što hoće, nego zato što jeste. Što je odabran, a ne izabran.

Dok se takvi ne pojave, a hoće, jer srpstvo ima u sebe ugrađenu samoobnovivost, ostaje nam da trpimo ove što hoće, a nisu, te da učimo decu tradiciji i običajima otaca, da makar poznaju kad se pojavi pravi.