Пламенац: Нека вас се стиде и у овом и у будућем вијеку

Ина Пламенац
Пише: Ина Пламенац
Пишем овај текст као јавну исповјест, ја да олакшам душу, а ви заслужујете да чујете.
Прије пар дана сам у групи „Не дамо светиње!“, подијелила један апел за помоћ. Нећу наводити имена, зато што ово нема везе са њима. Након пар сати сам панично, по службеној дужности, замољена да апел склоним, јер су родитељи имали непријатности. Немам ријечи да опишем тугу, разочарење и срамоту коју сам у том тренутку осјетила. Али сам и схватила нешто.
Толико смо били заузети ових година бранећи се, бранећи Светиње, породице, право на живот. Били смо заузети маскама, недостатком ваздуха, недостатком асепсола. Били смо заузети скупљањем кривичних пријава, прављењем мимова, демократским вриједностима и свечаним пуштањем воде са чесме. Толико смо били заузети преживљавањем да смо заборавили шта значи нормалан живот.
Ја сам заборавила шта значи живот без надзора, праћења и снимања. Да сам знала колико је битно то што пишем, писала бих више и љепше.
А сада ћу вам овако полужива, као пола жена пола снимак са надзорне камере рећи двије, а сами ћете се пронаћи.
Обратићу вам се са „Поштовани“, не зато што вас поштујем, јер не могу поштовати некога ко не поштује самога себе, већ зато што форма и бирократија на коју сте нас навикли то од мене захтијевају.
Бог ти свако добро дао прелијепа Српкињо.
Amin Boze.Iz tvojih usta u Bozije.