Иако је прошло девет година од покушаја убиства Предрага Шуковића, актуелног шефа Специјалног полицијског одјељења, подгоричко Више државно тужилаштво и полиција још увијек нијесу ријешили тај случај.
Пет година су истражни органи сумњичили држављанина Србије Радована Алексића за то кривично дјело, покушавајући да му, у препознатљивом манипулативном маниру, подметну нешто што није починио, и на тај начин се обрачунају с њим — не обазирући се на посљедице.
Тужилаштво се, након обуставе поступка против Алексића, огласило само једном — немуштим саопштењем Лепе Меденице, у којем се наводи да они „и даље раде на том случају” и да „у континуитету предузимају мјере и радње у циљу расвјетљавања предметног догађаја”.
У међувремену, Душко Марковић је, свједочећи пред Анкетним одбором, одговорност за покретање монтираног поступка против Алексића свалио на државу Србију, уз тврдњу да је све било срачунато како би он био елиминисан као кандидат за премијера — што је и постао 2016. године.
Марковић, међутим, изоставља да објасни како је то Радован Алексић или било ко други из Србије могао зауставити његов избор за премијера, будући да је и њему, као и свима другима, било добро познато да је ту одлуку могао донијети једино тадашњи специјални тужилац Миливоје Катнић.
Наиме, према сазнањима одређених иностраних организација, та могућност је заиста постојала јер је код Катнића већ био формиран предмет у вези са мојковачком фабриком цигарета.
Шуковићево рањавање доводи се у везу, прије свега, са истрагама о мојковачким фабрикама, али и са чињеницом да је Веселин Вељовић јавно оптужио Шуковића да стоји иза покретања афере „Црне тројке” и појављивања полицајца који је 2013. године први о томе проговорио за медије.
Да је дошло до процесуирања Душка Марковића и његовог кума Веселина Вељовића, јасно је да Марковић не би постао премијер.
Управо како би се спријечио такав развој догађаја, случај рањавања Предрага Шуковића је подметнут Радовану Алексићу, чиме је та потенцијална препрека елиминисана. У циљу покривања тог подмуклог чина, режимски медији су Алексићу одмах по хапшењу приписали уобичајене етикете: наводну повезаност са страним обавјештајним службама, командовање 7. батаљоном, везу са Демократским фронтом, формирање редарске службе ДФ-а и низ других конструкција.
Дакле, у позадини цијеле фарсе око Алексића крије се страх челника такозваног „мојковачког клана” од специјалног тужиоца — што је на крају резултирало и нелегалним прислушкивањем Миливоја Катнића од стране АНБ-а, због чега се води поступак против бившег директора Дејана Перуничића.
Зато не треба да чуди што је неко веома утицајан, након свега, зауставио да се случај покушаја убиства Предрага Шуковића нађе на дневном реду Анкетног одбора Скупштине Црне Горе — као један од најважнијих случајева за парламентарну истрагу, што је у почетку и било одлучено, а о чему је јавност била обавијештена.
Тај случај је идеалан за парламентарну истрагу јер је више него очигледно да Тужилаштво и полиција не чине ништа како би се истрага привела крају на правно ваљан начин — и, како сада изгледа, за тако нешто нико и није истински заинтересован. Сам Шуковић оставља утисак незаинтересованости, што посебно изненађује и отвара додатна питања.
Подсјећамо, актуелни шеф СПО је рањен 11. јула 2016. године око 10.30 часова у Његошевој улици у центру Подгорице.
На опште изненађење шире јавности, због сумње да је починио ово кривично дјело, 2. октобра 2016. године на граничном прелазу ухапшен је Радован Алексић. Провео је три мјесеца у притвору, након чега се бранио са слободе, уз забрану напуштања општине Подгорица. Поступак је трајао пет година, да би на крају био обустављен — без иједног дана суђења.
О дрскости истражитеља у Црној Гори говори и чињеница да су све вријеме игнорисали податак да се Алексић у моменту извршења кривичног дјела налазио у војном објекту у Београду — са чим су биле упознате и бројне међународне безбједносне организације.
Да се радило о организованој афери и умјешаности више актера — како унутар Црне Горе тако и ван ње — ИН4С је потврдио више пута од дана рањавања па до данас.
Хапшење је било организовано од стране Агенције за националну безбједност, Управе полиције и Вишег државног тужилаштва у Подгорици, а по налогу високих званичника из државног врха Црне Горе. Постоје чврсти докази о фабриковању случаја, између осталог монтажа снимака са видео записа “секјурити” камера, злоупотреба љекара – вјештака, као и у раду тужилаштва.
Чему ћутање институција, уколико би се заједно нашли пред Анкетним одбором најбоље би појаснили сами Алексић, Марковић и Шуковић,.
Била би то идеална прилика да се чује објашњење Душка Марковића о улози Србије у дешавањима те изборне године у намјери да се осујети његов избор за премијера, а што је сам довео у везу недавно, приликом саслушања пред Анкетним одбором.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Šukovića prvo treba pitat zašto se ne pojavljuje u sudu kao oštećena stranka u predmetu Aleksić i na kraju koje vidio ranu na Šukoviću od posljedica ranjavanja, ili je u ANB previjan i saniran.
Gorane, boli te izgleda sto Sukovic hapsi sve bez selekcije? Ako je ko pokazao da je cist i hrabar to je onda on a vjerovao ili ne niti ga znam niti me briga i za njega i bilo koga iz policije ali je dovoljno ispratit iz stampe njegov rad i proganjanje od DPSa godinama prije 30 avgusta.