Писмо Стаљину: Ми смо ти за све дужни. Нека си проклет!

„Писмо Стаљину“ Захара Прилепина, написано у име „руске либералне јавности“, и изазвало је праву буру, и погодило је у живац западне владајуће русофобе који деценијама покушавају да Русима подметну кривицу за избијање Другог свjетског рата, а њега да, макар, изједначе са Хитлером. И зато што је скинуло „до прљавих гаћа“ руске либерале, који издају и стерилност покушавају да оперу оцрњивањем СССР и, још више, Стаљина.

Сада је „Писмо Стаљину“ у свом „Бесогону“ вратио под рефлекторе режисер Никита Михалков. У цјелости га је унио у ту своју ауторску емисију. Ево зато Прилепиновог „Писма другу Стаљину“.

Социјализам је изграђен. Настанићемо у њега људе.
Борис Слуцки

Ми смо се настанили у твом социјализму. Ми смо раздијелили земљу коју си ти створио. Ми смо зарадили милионе у фабрикама које су изградили твоји робови и твоји научници. Ми смо довели до краха предузећа која си ти подигао, а добијени новац пренијели преко границе и саградили себи палате. Хиљаде правих палата. Ти никад ниси имао такву вилу, ругобо рошава. Ми смо продали ледоломце и атомске бродове које си ти усидрио и себи купили јахте. Иначе, то уопште није метафора, то је факат наше биографије. Зато нас твоје име бриди и сврби изнутра, хтјели бисмо да ти никадa ниси постојао.

Ти си очувао живот нашем роду. Да тебе није било наше дједове и прадједове подавили би у гасним коморама, брижљиво распоређеним од Бреста до Владивостока, а наше питање било би коначно ријешено. Ти си уморио седам наслага руских људи да би спасао живот нашег сјемена.

САМО У РУСИЈИ

Када о себи говоримо да смо ми, такође, ратовали, схватамо да смо ми ратовали само у Русији, с Русијом, на грбачи руских људи. У Француској, Пољској, Мађарској, Чехословачкој, Румунији и свуда даље, нисмо успијевали да се боримо тако добро, тамо су нас скупљали и спаљивали. Успјели смо само у Русији, где смо под твојим мрским окриљем нашли избављење. Ми не желимо да теби будемо захвални за свој живот и живот свог рода, брката кујо. Али, потајно ми знамо: да тебе није било – не би било нас.

То је уобичајен закон постојања човјека: нико не жели да неком буде дуго захвалан. То замара! Сваког човјека нервира и мучи ако је неком дужан. Ми желимо за све да будемо захвални само себи – својим талентима, својој храбрости, свом интелекту, својој снази.

Тим прије, не волимо оне којима смо дужни велику суму новца коју нисмо у стању да вратимо. Или не желимо да вратимо. Ми смо зарадили милионе у фабрикама које су изградили твоји робови и твоји научници. Да бисмо се избавили од тебе – стално смо измишљали нове приче у жанру алтернативне историје, у жанру варања и подвала, у жанру тупоглавих измишљотина, у жанру чаробне и подле демагогије.

Ми говоримо – а то је риједак случај да ми говоримо готово истину – да ти ниси жалио и да си повремено истребљивао руски народ. Ми традиционално увећавамо број жртава десетине, па чак и стотине пута, али то су детаљи. Главно је да прећуткујемо да нама самима нимало није драг ни овај народ, ни његова интелигенција. У садашњем гигантском, непрестаном нестајању становништва земље и народне аристократије, ми неуморно и несебично оптужујемо – какав диван парадокс! – тебе!

Па, нисмо ми убили руско село, руску науку и сурвали руску интелигенцију на ниво пропалица и изрода – то си, немој да се смијеш, све ти. Ти! Који си умро прије 60 година! А ми уопште немамо везе с тим. Кад смо ми овдје – све је већ било изгубљено и пропало. Ми смо своје милијарде зарадили сами, својим трудом, од нуле! Кунемо се нашом мамом!

У крајњем случају у одумирању руског етноса ми видимо објективан процес. Па у твоје вријеме су убијали људе, а у наше вријеме умиру сами. Ти, чак, ниси успијевао да их толико много убијаш колико они данас брзо умиру по сопственој вољи. Објективност, је ли тако?

И још, ми убједљиво говоримо да је Побједа остварена упркос теби. Истина, мало чудно, али од тог времена у Русији се ништа не дешава упркос. На примјер, она никако не постаје рационална и моћна сила ни упркос, чак ни захваљујући нама и нашој креативној активности. Опет парадокс, ђаво га однио.

Ми говоримо да си ти лично желио да започнеш рат, иако нисмо нашли ниједан документ који то аргументује. Ми говоримо да си ти убио све црвене официре, а понекад чак и уздижемо на пиједестал војне експерте које си ти убио, а оне које ниси ти убио мрзимо и газимо. Ти си убио Тухачевског и Бљухера, али си оставио Ворошилова и Буђонија. Зато су посљедња два тупоглавци и изроди. Да се десило обрнуто и да су Тухачевски и Бљухер остали живи, онда би они били тупоглавци и изроди.

Шта год да је било, ми поуздано знамо да си ти обезглавио армију и науку. То што смо ми у твоје вријеме упркос теби имали армију и науку, а у наше вријеме не може да се разабере ни једно ни друго – не анулира наше увјерење.

РЕФЕРЕНТНА ТАЧКА

Ми говоримо да уочи ужасног рата ти ниси хтио да се договориш са „западним демократијама“, упркос чињеници да су се неке „западне демократије“, као што ми за себе знамо, саме одлично договарале са Хитлером, а да су друге западне, као и поједине источне демократије, исповиједале фашизам и градиле фашистичке државе.

И не само то, истовремено су финансијски кругови Сједињених Америчких Држава озарених необичном свјетлошћу улагали огромна средства у Хитлера и његову окаљану будућност. Ми смо опростили све и свима, ми нисмо опростили само теби.

Тебе су мрзиле и „западне демократије“ и „западне аутократије“, и они исти финансијски кругови. И мрзе те још увијек, зато што памте са ким су некад имали посла. Они су имали посла са нечим што је према свим показатељима супротно нама. Ти си – друга референтна тачка. Ти си супротност. Ти си носилац програма који никада неће моћи да прими наша провинцијска свијест.

Ти си био на челу земље која је побиједила у најстрашнијем рату у читавој историји човјечанства. Мржња према теби пропорционална је само твојим дјелима. Омрзнути су они који раде. Према онима који ништа не раде нема никаквих замјерки. Шта су радили шефови Француске или Норвешке, или, рецимо, Пољске када је тај рат почео, да подсјетим? Они нису издавали наређење: „Ни корак назад!“ Они нису уводили одреде за специјалне задатке да би „спасили сопствену власт“ (ми, алтруисти и бесребреници волимо баш тако да говоримо о теби). Они нису бацали пукове и дивизије под метке и гранате, нити поља заливали крвљу ради брежуљка.

Они нису приморавали тинејџере да раде у војним фабрикама, они нису уводили сурове санкције због кашњења на посао. Не! Милиони њихових грађана само су спокојно и одговорно радили за хитлеровску Њемачку. Како се њима може замјерити? Замјерке читавог свијета окренуте су према теби.

У твоје вријеме утемељене су основе за освајање космоса. Да си ти поживио мало дуже полијетање у космос десило би се за твога живота – а то би било потпуно неподношљиво. Можеш ли да замислиш? Цар, бркати цезар који је прекројио читав свијет и као птиче избацио из своје увијек задимљене луле – човјека изван граница планете!

Е, да си поживио још пола вијека – нико не би замијенио велику космичку одисеју за ајфоне и компјутерске игре. Да, сем тога, у твоје вријеме створили смо атомску бомбу – што је спасило свијет од нуклеарног рата, а руске градове од америчких нуклеарних удара, послије којих би умјесто Питера била топла и свјетлуцаво-фосфорна Хирошима, а умјесто Кијева – облачни и мирни Нагасаки. И то би био тријумф толико драге нам демократије.

Ти си учинио Русију оним што она никада није била – најјачом земљом на земаљској кугли. Ниједна империја током читаве историје човјечанства никада није била јака тако као Русија у твоје вријеме.

Коме се све ово може свидјети? Ми се веома трудимо и никако не умијемо да потрошимо и пустимо у вјетар твоје наслијеђе, твоје име, да замјенимо свијетлу успомену на твоја велика остварења – црном успоменом на твоје злочине – јесу реални и јесу страшни.

Ми смо ти за све дужни. Нека си проклет.

Руска либерална јавност

НОВИ СТАНДАРД

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: