Писмо са села којег више нема: Педесет

пише: Емило Лабудовић

Иду године, роде мој, иду. Теку као ријека, некад мутна, дивља и плавна, а некад тиха, спора и умирујућа. И клизе, роде, клизе, неосјетно, као мливо кроз прсте воденичара или пијесак кроз разигране прсте дјечака на пијеску. И чини ти се да се нијеси ни честито окренуо око себе, а оно: 50. Пола вијека од кад смо се, као још мусави дјечаци, тек обријани и утегнути у уске фармерице које су тада биле крик моде и луксуза, са очима пуним јунског сунца и наде, закорачили међу одрасле, у живот. И то не било како, него са носем у облацима јер више нијесмо били било ко већ матуранти, богте. Матуранти гимназије на гласу, из чијих су, тада дрвених, клупа изашли један Душан Костић, Лалић, Ђилас…
И чинило нам се да је свијет премали за наш узлет, да су нам крила преширока за скучене беранске котлине, ни у сну не помишљајући на ону легенду о Икару. Са оскудним пртљагом и мајчином сузом на рамену, праћени очевим ћутањем и веселим махањем млађе сестре која је и сама једва чекала да се отисне, чврстим кораком кретали смо у правцу ружичастих обзорја иза којих су чекали велики снови и очекивања. А живот, стара курва и варалица, чекао нас је у засједама и дијелио некад широке загрљаје а чешће жестоке шамаре, сваким својим даном свједочећи ону Мешину, ону коју је професор српског, Чедомир, од „миља“ звани Ћиро, највише волио да је „жив човјек вазда на губитку“!
Као расцвјетали маслачак на вјетру, генерација се распрсла по свијету, и, уз све ређа сретања у родном граду и на десетогодишњим окупљањима, низале су се године носталгије, пунећи чашу грком медовином одсуства. И старило се, роде, старило. А многи чак нијесу ни стигли да остаре, остављајући за собом жал и оно уобичајено: „знаш ли да тај и тај (или та) више није жив“! И сад сви имамо оног којег нема.
С времена на вријеме чуло би се за неки спортски, научни или умјетнички искорак неког од нас и тада се, са дозом не малог поноса, прсило и говорило: знам га, то је мој друг, из беранске! И сви до једног, и без „болоње“ освојисмо највише врхове знања и науке, и дипломирасмо. Не само на факулттима (тада се дипломе нијесу куповале) већ и на оном најтежем: животном! Али, на жалист, оне гимназије више нема. Као што нема ни много онога на чему смо градили будућност. Боже, куд плови овај брод? Али, свако вријеме има своје бреме и своје носиоце. Ми смо наше носили ходајући усправно.
И рекох ти, не би човјек стигао ни цигар дувана да савије и припали угарком, кад ето ти ње – педесете годишњице. Окуписмо се, трипут мање него што смо се растали, пред Гимназијом, толико измијењеном споља и суштински да смо је једва препознали. А и међусобно смо се теже препознавали. Давно упамћене црте лица скривале су се међу борама, потамњелом тену и вишку килограма. Али, утолико је било слађе кад би, након представљања „ја сам тај и тај“, усиједио крик препознавања и загрљај, медвеђем сличан. О покојој сузи ни ријеч, стари људи много су лаки на сузу.
Толико прича, судбина, успона и падова, толико неиспричаног, толико сјећања и успомена на старе професоре који су тада били путовође и родитељи, толико смијеха, пјесме….А само десетак метара даље, онај исти Лим у чије смо вирове и брзаке бјежали са часова и који нас је „коштао пола здравља“, текао је, заогрнут кабаницом ноћи, као нијеми свједок времена „прохујалог са вихоровима“. Потом поноћ, опет растанци и обећања нових сусрета. Размијењени бројеви телефона како би нам послали фотографије у које ћемо касније, наоружани великом диоптријом, дуго да зуримо са трагом сузе на ивици ока. Рекох ти, стари људи су лаки на сузу.
Пишем ти све ово, роде мој, не само да са тобом подијелим тугу и радост, оно узбуђење које још надима груди и држи хропац под грлом, већ да те упозорим: нећеш стићи ни да нос усекнеш, а она ће банути. Педесета. Па гради, стварај, пази на себе и не заборави на друге, памти и чувај албуме успомена. И живи живот тако да те не преткне. Не дозволи да те, кад та ноћ јекне и одјекне, затече неспремног. „Кец“ који би ти она тада уписала већи је и од највћих које си добијао и добијаш. И, што је најгоре, он се не да поправити. Остај ми здрав, весео и раздраган, и срећне ти све годишњице које си прославио и које ћеш славити. И не заборави: иде педесета!