Писмо са села којег више нема: Ноћ кад су пси лајали

Пише: Емило Лабудовић

Писао сам ти већ толико пута о тишини која је овдје стање ума колико и стање опипљиво свим чулима, тишини која омамљује и чини да се, уроњен у њу као у најдубљи вир, постаје скоро вантјелесан. Тај осјећај неземаљског нарочито ојача кад околину покрије црна смола ноћи, кад заћуте птице а вјетар спусти заставе на пола копља, кад се изгубе видици а разастру пољане унутрашњег калеидоскопа. И вечерас је изузетно тихо, можда тише него обично или је то само експресија стања душе утихнуле због губитка којем нема намирења, због туге која је толико широка и дубока да је ни најдубљи зденац не може испити без остатка. Не чује се ни пса ни сјекире, како би то некад рекао наш бивши комшија, Михаило Лалић. Једини свједок да је ово још увијек исти онај крај, исти онај простор у којем је, макар у траговима, било живота је мјесец чији дукат стоји над селом као медаљон о врату неба.

Рекох ти, ни пса ни сјекире, мада сјекири већ није вријеме. И они најупорнији у припреми дрва за зиму, баскија за котаре и облука за самаре објесили су их о клинове и одмарају своје жилаве и жуљевите руке. Али, као ријетко које претходне, ове ноћи и пси ћуте. А ноћ мјесечна, вријеме вучје, стада у крхким торовима… Ипак, чуо се лавеж, чуло се кевтање и завијање, отегнуто и подмукло, као кад гладне лисице издаље обилазе кокошињце и избе, намамљене кокошјим мирисом а стрављене присуством паса и будних домаћина. Али, тај лавеж и то сиктање слично гласању змија камењарки, није допирао из мрчава, из катуна, од торова… лајало се из оне кутије, мрачније и од ове ноћи. Лајали су на Јавном, бестидно и безочно, лајали су неки у човјечјем лику а свиме су подсјећали на острвљење дивље псе, хијене и шакале.

Кад год помислим да ниже нема и не може, Јавни потоне за још степеник. Патолошка мржња која је очигледно лични став безличних дјелатника онолико колико и програмска орјентација, мржња према свему што има предзнак српског, ма гдје год, није устукла ни пред величанственим чином последњег опроштаја са најумнијом главом црне Црне Горе у овом времену незнања и обезнањености. Под димном завјесом великодушног „поклона“ грађанима у виду директног преноса сахране Митрополита Амфилохија, из најцрње и најсмрдљивије рупе србомржње измиљели су већ знани ликови да, по ко зна који пут, излију свој отров на већ до грла затровану политичку сцену Црне Горе. Чак ни отворени и гласни позиви на измирење, на саборност, на христољубиво и братољубиво сједињење, изговорене над земним остацима врховног пастира и човјека који нас је за читав вијек приближио Богу, нијесу биле довољне да макар за једну ноћ, ноћ свеопште туге и губитка, аветиње заћуте.

Ламентирање над фантомском српском окупацијом Црне Горе, над подмуклим завјерама у „београдским круговима“ који не заспијевају тражећи начине и методе да „малој“ дођу главе, на Јавном су и ове ноћи били гласнији од јеке звона са Саборног храма. Комплексу ниже вриједности разних „величина“ које никад вриједношћу нијесу превазишле момишићки кварт, Јавни је подредио дан у којем је сахрањен свети човјек, највећи интелектуалац не само ових простора и не само овог доба. Уз то, јединствену прилику да је након толико година у Црну Гору стигао предсједник братске Србије, искоришћен је да се по ко зна који пут покуша забити крвнички бодеж у односе двије државе. „Из поузданих извора“ Бебе Поповића, Јавни је „сазнао“ да Епископски савјет није дозволио Александру Вучићу да се опрости од Владике јер „није достојан“ те привилегије!? Ако је и од Јавног, превише је, тим прије што би чак и да је то истина, Јавни последњи сазнао за то. Али, згодна је прилика за још једну бласфемију, па зашто да не, резон је оних чија се сва истина завршавала у оној Шуковићевој, наводно „живој“ а испуњеној неиздрживим воњом смрти и трулежи.

Али, кад је лавеж са Јавног утихнуо, тишина је опет закрпила свој поцијепани покров, а мјесец је наставио да сребрном прашином посипа уснула брда и долине. Чак се и вјетар за тренутак тргао и заталасао копрену мрака па се сјетих оне народне: „пас лануо, вјетар однио“! Али све то није и не може да одагна осјећај мучнине и потребу да се, као од морске болести, човјек исповраћа. Да се исповраћа над моралним суновратом у којем чак ни смрт, ма чија била, није тренутак да се, ако не искаже поштовање, а оно макар умукне. Тренутак кад су се и најжешћи ратни окршаји прекидали, кад су и најљући непријатељи пружали руке један другом, за Јавни није био довољно свет да заћути. Али, лајање Јавног, колико је год било отровано, искомплексирано и нељудско, личило је само на лајање на звијезде, далеке и изван домашаја подлости, шуге и гарежи коју емитује. А Митрополит, и мртав, био је и остаје звијезда, духовна и интелектуална звијезда сазвежђа до којег овај лавеж не допире.

Опрости што ти ову свету ноћ, ноћ туге и окајања, ружим овим писмом али ехо тог лавежа још одзвања у мени. Толико да ми са ума не силази онај Бећковићев стих „да је проклета земља у којој су пашчад пуштена а камење свезано“! Ипак, онај који је отишао а оставио упаљену свијећу да видимо пут, онај који нас је обожио и сабрао, рекао би да смо дужни праштати и разумјети. И знам да ће већ колико ноћас, обасјан божјом свјетлошћу и милошћу, клекнути пред Сведржитеља и замолити га да им опрости „јер не знају шта чине“!

Прочитајте ЈОШ:

(ВИДЕО) Светионик, и сидро, једро и прамац, био је Црној Гори свануће и спасење, остаће нада

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: