Писмо са села којег више нема: А гдје ће нам душа?
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Може да се деси, и дешава се, да један народ у неком тренутку или процесу изгуби много, изгубе све, земљу, градове, куће, оранице, изгуби слободу и западне у тешко, деценијско ропство, али не памти се да је један народ изгубио – себе. Чак су и Хазари, народ који је без трага нестао у бездану историје, оставили име које их и данас држи међу живима. А народ изгуби себе онда када изгуби душу, кад заборави на хуманост, на опрост, и кад оно најружније, најприземније, онај примални животињски урлик у себи, унакази његово лице.
Био сам поносан што припадам народу који је и у најстрашнијим својим данима умио да сачува душу. Дивио се бескрајним примјерима његове људскости и имао велико разумијевање чак и за оне потезе када смо, зарад мира у сопственој души, трпјели и праштали и неопростиво. Јер, мислио сам: хришћани смо, православци смо, људи смо. И као библијску истину држао сам оно начело покојног Патријарха Павла „будимо, прије свега, људи“!
Суочавајући се као грађанин са бројним примјерима појединачног моралног посртања, безакоња и лудила, ипак сам се надао да су све то само тамне, али пролазне, сјенке које неће оставити дубљег трага у хроници трајања мог народа. И сав онај шљам који је погазио све моралне и законске узусе, држећи мјесецима Србију за грло, и даље сам држао за своје, за залутале овце мога стада, и нијесам могао да их мрзим. Био против – да, да их мрзим – не! И тако све до данас.
Поплава поражавајућих, најприземнијих и нељудских, а јавних, реакција над несрећом једног човјека на ивици смрти, поразила ме је и као човјека и као Србина. Сасвим је небитно што је тај човјек министар у српској влади, небитно је чак и то што сви они који га познају за њега немају ни ријечи замјерке, једино је битно да је то ЧОВЈЕК У НЕВОЉИ!
Ликовање и мржња којом је дио српске јавности дочекао овај немили инцидент који се, да буде теже и потресније, одиграо пред ТВ камерама, не само да је дно дна већ је за свјетлосну годину дубље. До мјере да се нормалан човјек запита јесу ли то уопште људи и шта имају на мјесту гдје људима куца срце?
Људи се често не разумију, свађају се, туку и ратују око много чега, често без икаквог смисла, али нико никад и нигдје није забиљежио овакво ликовање, радовање и тријумф над човјеком на ивици смрти. Свеједно што је министар, што је „ћаци“ и што је с друге стране. Јер, смрт је свачија и не бира стране.
