Pismo iz budućnosti bivšeg alkoholičara

Piše: Janko Jelić

Dragi moji prošli ljudi, ja ne znam kome ustvari ovo pišem. Možda pišem već odavno preminulima, a možda i samom sebi, prošlom i bivšem.

Ovih dana je najavljena instalacija sistema za putovanje u prošlost i vlasti su čvrsto obećale da će i nama manjinama dozvoliti da pošaljemo poruku u taj prošli svijet. Ali niko ovdje nije siguran koga će tamo sresti niti koliko daleko će dobaciti poštonoša koji je specijalno obučavan na prestižnoj Akademiji za putovanje kroz vrijeme u Briselu. Mislim, priča se da ta akademija nije baš u Briselu, već negdje pored, ali to vama, a ni nama, i nije toliko bitno. Razvijene zemlje već odavno imaju instalirane ove sisteme i za njih je putovanje u prošlost već postalo rutinsko i komercijalno pitanje. Nema značajnijeg bogataša iz razvijenog svijeta koji se nije ukrcao na taj put. Čak su i neki naši skorojevići uspjeli u tome, ali, ko zna zašto, niko od njih ne priča šta je tamo vidio i koga je sreo. Već uveliko se priča da je čitava ekspedicija Amerikanaca obavila i putovanje u budućnost i da su se iznenadili onim što su vidjeli, ali ni najuticajniji mediji ne mogu da saznaju čime.

Priča se takođe i da se vrlo brzo u razvijenim zemljama neće ni umirati, ali dugo će vremena proći dok to i kod nas ne dođe. Šta ja imam od toga što će tamo neko postati besmrtan, a ja ću završiti život na zaostao i primitivan način prostim umiranjem. Crći ću, dakle, taman ko i svi moji preci što su crkavali. Zato bih nekako danas bio najsrećniji kad bi ovo moje pismo moglo da dođe na ruke baš meni bivšem, pa da taj bivši ja meni današnjem pošalje odgovor i da se onda tako redovno dopisujemo. To bi za mene bila samo moja privatna vječnost i besmrtnost. Ko zna, možda mi se i ostvari, ako poživim još koju godinu.

Ovih dana slavimo prvu godišnjicu ulaska u Evropsku Uniju. Sve je u znaku tog velikog praznika. I naš grad je zakićen zastavama države i Unije. Sa strane, na kafanama i institucijama ima i drugih zastava, ponajviše onih najšarenijih. Ne smijem da napišem koje su to zastave jer bi me odmah uhapsili i javno išibali električnom palicom. U zatvor se kod nas odavno ne ide već pod sofisticiranu batinu i pod javnu osudu. Kad nešto zabrljaš kompjuter ti sam izrekne kaznu koja se izvršava odmah. Biju te na trgu u specijalnom kavezu od gume, a onda ti neko od najuglednijih građana iščita javnu osudu, porugu i pouku od koje ti je teže nego od batina. Postoje naznake da će se batinanje izbaciti iz kaznene politike, a da će se pojačati ovo institucionalno brečanje i bručenje. Efikasnije je. Protiv toga se buni jedino Međunarodni forum za zaštitu psovki. Kažu da se time unižava institucija psovke i urušava njen estetski karakter. Kad bi mene neko pitao ja bih se sa time i složio, ali srećom ne pita me niko ništa.

Posebno je svečano i lijepo ispred stranih ambasada. Već odavno u svakoj našoj varoši postoji ambasada svake zemlje Unije i još pride američka. Postigli smo veliki uspjeh i priznanje time što nam je omogućeno da mi sami biramo ambasadore stranih zemalja i da ih mi sami plaćamo. To je veliki znak prijateljstva i povjerenja kojim smo se upisali među civilizovane narode, smanjili troškove našim prijateljima, povezali se sa drugim kulturama i otvorili poveliki broj radnih mjesta. Uz to se trudimo da za ambasadore biramo ponajbolje među nama. Sad smo baš izabrali čitavu jednu novu garnituru mladih i lijepih momaka i djevojaka koji će, nadamo se, sad jedan poduži period biti perjanice našeg društva i naša slika pred svijetom.

Sjutra ćemo ih aklamacijom proizvesti u ambasadorsku funkciju, a onda će biti veliko slavlje i opšte veselje. Biće zabave, muzike, plesa, pića i hrane.

Čak će i za nas, manjinske grupe, biti odvojen poseban boks u kome ćemo moći da uživamo besplatno. Jedino još nije jasno šta će i kako će sa nama bivšim alkoholičarima. Još uvijek se u vladi vodi žestoka polemika da li da nam daju alkohol ili ne. Ministar za ljudska i manjinska prava, koji se smatra pristalicom retrogradnih ideja jer se ove godine vakcinisao samo sedam puta, a ne dvanaest kako je to običaj, zastupa tezu da nas treba pustiti da se bar jednom godišnje napijemo. Premijer je odlučno protiv. Na kraju će o tome, izgleda, odlučivatiu Briselu, mada se govorka da i u Vašingtonu ima interesovanja za ovo pitanje.

Mi se samo plašimo da će konačna odluka doći prekasno, kad se praznik i praznovanje već odavno završi. Inače, mi smo se svi sa alkohola skinuli silom, na suvo, kako kažu. Po nevolji, nekoliko nas pijanaca je jednom davno odbilo da se vakciniše od neke tamo bolesti kojoj se više niko ni imena ne sjeća.

Šta ćeš, pijan mozak tako odlučio i upropastio nas. Zvanično nam je zabranjeno da ulazimo u kafane i prodavnice, a kasnije je zabranjeno i da nam bilo ko dotura alkohol. Dotura nam se samo hrana u strogo preciznim razmacima i porcijama. Ako samo sekund zakasniš toga dana ostaješ gladan. Mora tako da bude, zaslužili smo. Narušili smo poredak i ugled države, ali što je još gore narugali smo se temeljnim civilizacijskim vrijednostima. Da nije bilo američkog ambasadora, Bog ga blagoslovio, građanske i civilne organizacije bi nas vjerovatno javno pogubile, a vlada bi se sa tim složila.

Ipak, na intervenciju Amerike ostadosmo živi. No, naš položaj je do skoro bio užasan. Ocijenjeni smo kao najokoreliji fundamentalisti i kao najremetilačkiji faktor među svim remetilačkim faktorima. Eto, možeš misliti, kad smo gori i od poštovalaca tradicionalne porodice. Njima je dozvoljeno da formiraju političku partiju i da osnuju svoj klub u gradu. Nama nije dozvoljeno ni da se registrujemo. Nekad stvarno pomislim da bi bolje bilo da smo pobijeni nego da trpimo takav sramotni žig.

Tek od prošle godine omogućeno nam je da glasamo uz nadzor psihijatra i izabranog građanskog aktiviste. Data nam je i dozvola da sjedimo na trotoaru ispred jedne stare kafane i da se prisjećamo na dane ispijanja i mladosti. Ipak, nije nam dozvoljeno da javno evociramo uspomene. O tome možemo samo šapatom i tajno. Inače, sad u kafanama i prodavnicama rade gotovo isključivo policajci jer je kriminal sa ulica gotovo iskorijenjen. Niko nikome ne može učiniti ništa loše, a zločin je moguć samo riječju i nekontrolisanom težnjom za viškom slobode. Tako bar piše u osudi koju smo svi mi bivši alkoholičari dobili na kućnu adresu.

Bilo je nas nekoliko koji smo htjeli da se pokajemo i resocijalizujemo, ali zasad su naši zahtjevi na čekanju. Vlada veliko nepovjerenje progresivno orjentisanih krugova prema nama i vlasti se plaše da bi javni oprost na naš račun mogao da dovede do ozbiljnih građanskih nemira i političkih previranja, a i s mukom stečeni međunarodni ugled naše zemlje bi bio poljuljan. Ima jedan među nama, nepopravljivi optimista, koji tvrdi da će se u Evropskom parlamentu usvojiti rezolucija o zaštiti našeg prava na život. Ja lično sumnjam u to. Možda bi od toga nešto bilo kad bismo mogli da uspostavimo kontakt i uvežemo se sa bivšim alkoholičarima sa zapada. Ali dok to bude svi ćemo pomrijeti.

Kad bih imao dijete naučio bih ga da ne bude kao ja, da bude bolji i savjesniji čovjek. Ne bih časa časio, odmah bi ga odveo na vakcinaciju i upisao u školu za građanski aktivizam i učlanio u neku NVO sa naprednim idejama. Ali, kako da imam dijete kad me nijedna žena pogledati neće zbog glasa koji me prati. Uz to, već sam i ostario i proružnjao se. Teško mi je, a čini mi se da je i mojim drugovima isto tako.
Ipak, radujem se što smo mi manjina i što je drugim ljudima puno bolje od nas. Radujem se što će neka druga i tuđa djeca sjutra da se raduju prazniku i što će dočekati još bolje dane. Zato neću da klonem duhom.

Eto, tako, moji bivši ljudi. Nadam se da će onaj koji pročita ovo pismo u prošlosti pronaći bivšega mene i da će se bivši ja javiti meni sadašnjem i da će mi napisati nešto novo iz staroga svijeta koji sam počeo ozbiljno da zaboravljam. To bi mi bilo baš ljekovito. Primite puno pozdrava sa trotoara ispred, za vas, buduće kafane.