• Издвојено
• Поглед

Писмо амбасадора Црне Горе из 1891. године: Изградити српску цркву у Цариграду

6 година ‎ ИН4С

Србија и Црна Гора су на Берлинском конгресу 1878. добиле званично признање своје суверености у својим тадашњим границама.

Митар Бакић

Такво понашање им је од врха државе и било сугерисано. Тенденција отоманских власти је била, још од 1766. године када су укинули Пећку патријаршију, да у српским црквама постављају Грке да служе, касније и Бугаре. Залагање Црне Горе је још од тога доба на овом пољу присутно, у жељи да у српским црквама служе свештеници српске народности. У овом периоду, као независна књажевина, осим видљивих потреба рањеног Српства на том простору Отоманске империје, Црна Гора је жељела да ни по овом питању много не заостаје иза Србије, већ да увијек буде примјетна као искрени борац опште националне идеје.

Митар Бакић, црногорски посланик при Порти, био је мишљења да је од кључне важности да се у Цариграду подигне српска црква, и да постоји Српска црквена општина. Лично је у османској пријестоници, агитовао за ову ствар код султана и покренуо кораке на своју руку.

У писму које је октобра 1891. послао министру иностраних дјела Гавру Вуковићу, Бакић је објаснио ставове који прате ову проблематику, са ријечима:  „Господине министре, (…) свакоме је познато да је Цариград центурум, из којега се најуспјешније може да проводи пропаганда и сузбија страни уплив, који угрожава нашој националној ствари у српским провинцијама Отоманског царства. Осим тога у Турској је обичај, да се тескере и друге исправе, које дају право на пребацивање у каквом мјесту, издају путницима на препоруку црквених општина, па почем српске општине у Цариграду нема, то су становници турских провинција наше народности, принуђени да се бугарском Егзархату обраћају, те на такав начин, не само себе за Бугаре издавати морају, него још по повратку у свом рођеном мјесту и бугарску пропаганду подупиру и развијају. Вама је познато да у Цариграду има, осим Македонаца, Старосрбијанаца, Херцеговаца и Бошњака, велики број Црногораца, Бокеза и Далматинаца. Сви ови Срби немају ни једне своје цркве, да би се могли у њој на скупу сусрести и на свом језику Богу молити. Њихова дјеца унапријед су осуђена да се побугаре, или у другу туђинштину преобрате, јер се српске владе (прим. Влада Србије и Влада Црне Горе) нијесу постарале да им националну школу подигну, те да се у њима одгаја љубав к својој народности и домовини”.