Писмо амбасадора Црне Горе из 1891. године: Изградити српску цркву у Цариграду

Пише: Немања Поповић

Србија и Црна Гора су на Берлинском конгресу 1878. добиле званично признање своје суверености у својим тадашњим границама.

Међутим, бројни етнички српски крајеви и даље су остали под туђином, што Аустријом, што Турском царевином. Српски народ који је остао под Османлијама је свакако стајао најгоре по питању његових људских и народних права.

Обје српске државе, Србија и Црна Гора су биле јединствене када је агитација за српску ствар на поменутом простору била у питању. Било им је стало да на овом простору у српским црквама служе свештеници српске народности. Црногорски посланици при османској Порти сарађивали су са србијанским посланицима, око свих питања која су се тицале опште народне ствари.

Такво понашање им је од врха државе и било сугерисано. Тенденција отоманских власти је била, још од 1766. године када су укинули Пећку патријаршију, да у српским црквама постављају Грке да служе, касније и Бугаре. Залагање Црне Горе је још од тога доба на овом пољу присутно, у жељи да у српским црквама служе свештеници српске народности. У овом периоду, као независна књажевина, осим видљивих потреба рањеног Српства на том простору Отоманске империје, Црна Гора је жељела да ни по овом питању много не заостаје иза Србије, већ да увијек буде примјетна као искрени борац опште националне идеје.

Митар Бакић, црногорски посланик при Порти, био је мишљења да је од кључне важности да се у Цариграду подигне српска црква, и да постоји Српска црквена општина. Лично је у османској пријестоници, агитовао за ову ствар код султана и покренуо кораке на своју руку.

У писму које је октобра 1891. послао министру иностраних дјела Гавру Вуковићу, Бакић је објаснио ставове који прате ову проблематику, са ријечима:  „Господине министре, (…) свакоме је познато да је Цариград центурум, из којега се најуспјешније може да проводи пропаганда и сузбија страни уплив, који угрожава нашој националној ствари у српским провинцијама Отоманског царства. Осим тога у Турској је обичај, да се тескере и друге исправе, које дају право на пребацивање у каквом мјесту, издају путницима на препоруку црквених општина, па почем српске општине у Цариграду нема, то су становници турских провинција наше народности, принуђени да се бугарском Егзархату обраћају, те на такав начин, не само себе за Бугаре издавати морају, него још по повратку у свом рођеном мјесту и бугарску пропаганду подупиру и развијају. Вама је познато да у Цариграду има, осим Македонаца, Старосрбијанаца, Херцеговаца и Бошњака, велики број Црногораца, Бокеза и Далматинаца. Сви ови Срби немају ни једне своје цркве, да би се могли у њој на скупу сусрести и на свом језику Богу молити. Њихова дјеца унапријед су осуђена да се побугаре, или у другу туђинштину преобрате, јер се српске владе (прим. Влада Србије и Влада Црне Горе) нијесу постарале да им националну школу подигну, те да се у њима одгаја љубав к својој народности и домовини“.

Ово писмо које је црногорски дипломата послао црногорском министру спољних послова на недвосмислен начин свједочи о томе каква су била спољнополитичка залагања тадашње Књажевине Црне Горе.

Поред поменутог, наводи из писма на савршен начин доказују перцепцију етничког идентитета у Црногораца и њихову националну свијест, као и чињеницу да су Црногорци и Бошњаци, попут Македонаца, Старосрбијанаца, Херцеговаца,Бокеза и Далматинаца топоними (географски термини), чија је етничка припадност српска.

Такође, чињеница да Бакић Владу Србије и Владу Црне Горе назива „српским Владама“, са собом носи врло јасно свједочанство о народносном идентитету. Поменуто писмо би за данашње генерације могло да послужи као „уџбеник“ на тему: „Шта је нација, а шта географија“?

Што се тиче ове Бакићеве замисли о српској цркви и црквеној општини у Цариграду, и поред свијести о потреби њене реализације, „велики трошкови које би двије владе требале подијелити, као и деликатан положај те евентуалне општине према обје српске владе и наспрам оба српска владаоца“ (прим. књаза Николе Петровића и краља Александра Обреновића), наведени су као камење спотицања да се ово питање тада ријеши. Овакво образложење је Бакић добио узвратним писмом од министра Вуковића.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: