• Издвојено
• Колумне
• Поглед

Писма са села којег више нема: Вријеме гавранова

4 године ‎ ИН4С

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Откад га је Творац саздао, (поезији склони би рекли: откад је свијета и вијека), гавран је био и остао симбол вјесника смрти и лоших вијести. Његово грактања одувијек је изазивало језу, праисконски страх и ишчекивање најгорег. Разлог томе је негдје дубоко у предисторији људске врсте јер има и других птица чије је перје загасито црно и које се хране лешинама, али ни једна није стекла мрачну славу или боље рећи – проклетство које прати гаврана. Његова, ко зна чиме заслужена, посебност му је обрзбиједила мјесто не само у народном предању већ и у литератури, од народне пјесме до Едгара Алана Поа.

Углавном усамљеник, постоји доба кад пронађе партнерку и, занесен љубавним зовом, крстари пространствима у пару, гнијездећи се на неприступачним литицама, недостижним за непријатеље свих врста.

Не бих те подсјећао на ову давно заборављену и узгредну лекцију из биологије да се већ данима пар њих не вије над селом, оглашавајући се повремено гласом који подсјећа на проклетство и изгуб. Далеко од тога да ме то плаши, овдје су смрт и пустош стигле далеко прије њих и затрле многе трагове а ово нешто нас који још свједочимо да је некад било село и у селу одавно смо зашли у доба кад смрт више није ненадана и кад више личи на награду него на казну.

Не, њихово грактање које је, са њиховог становишта, можда ода сунцу и животу, само ме подсјети на мрачна и злопретсказајућа грактања која се ових дана множе и одзвањају са свих могућих „сокоћала”, што би рекли Тарабићи. Појединачно, у пару, у гомили најчешће, као добро увјежбан хор под палицом диригента „сакривеног” под лажни плашт европских вриједности, позива на суживот и поглед ка будућности, гракћу једно те исто: Црна Гора је опет у опасности – на Цетиње стиже српски Патријарх да рукоположи Митрополита црногорско – приморског. Содома и Гомора. Дан Апокалипсе за „суверену, проевропску, демократску и ко зна шта све не, Црну Гору”!

Прогласивши 5. септембар „даном Д” а Цетиње обалом Нормандије, почела је својеврстна општа медијска мобилизација „трупа у зеленом”. Наводни сљедбеници оних који су са Љубиног гроба поручили да „док је њих живих Њемци неће проћи”, а које су сврставањем под Зрнов барјак до зла бога понизили и осрамотили, из својих бусија пријете да „Цетиње неће пасти”! Као залог тој тврдњи улажу 49 цетињских Народних хероја од којих, истине ради, ни један није пао бранећи Цетиње већ државу у чије је темеље узидано највише српских костију.

Па и оних са Цетиња, док је било какво је било. „Никад више 1918 – та”, поново одјекује из већ промуклих грла „домобрана”, оних са Цетиња поготово, мада, колико мене памћење служи, Цетиње и Црна Гора су први пут у историји положили оружје двије године раније. „Никад више 1918 – та”, пјене првоборци нове антисрпске револуције, несвјесни да тиме само брукају државу и њену историју у чију су одбрану устали,  тврдећи да су тада 500 српских жандарма покорили Црну Гору и остварили оно што није пошло за руком толиким силним турским пашама и осталим завојевачима. „Никад више 1918 – та”, клепеће вјештачком вилицом моја бивша комшиница Рула, жалећи што је њених скоро па деведесет спречавају да се придружи браниоцима „части и слободе црногорске”!

Као да 5. септембра на Цетиње стиже аустроугарски генерал Виктор Вебер а не онај који са Цетиња никад није ни одлазио, Митрополит црногорско – приморски, коме у част долази Патријарх једине нам и заједничке Цркве.

За сада се са Цетиња и око њега гракће само саопштењима, изјавама и вербалним изазивањем и курчењем, заборављајући, притом, да живимо у политичком осињаку у којем је довољан само један лудак (а намножило их се, фала Богу) па да се зло разбукти и претсказање оствари. Такође, последњи је час да се Цетиње и његови „браниоци” опредијеле хоће ли да оно и даље буде Престоница или енклава сама себи довољна. Јер, ако желе да и даље уживају статус (и поштовање) престоног града, морају се помирити са тиме да то и такво Цетиње једнако припада свима нама. И Цркви која га је одржала и уписала међу славне. Уколико га, напротив, желе само за себе, нека изнесу „Крња” и „Зеленка” до наврх Брајића па нека га слободно ограде бодљикавом жицом. Као што су га некад ограђивали „ослободиоци” од преко мора које су дочекали раширених руку, поносно им кличући „е, вива, Монтенегро”!

Она два гаврана опет праве широки круг над завичајем и према модрилу неба били би тек двије црне мрље да се са њихових зифт црних пера не одбијају зраци подневног сунца тако да личе на двије летеће звијезде.

Повремено се огласе, али њихово грактање у односу на ово са медија дјелује фолклорно и скоро умирујуће, једини звук живота у тишини која је, као стакленим кавезом, опколила крајолик. Ипак, негдје у себи се надам да ће и злогука најављивања ових са земље бити исте судбине као и ових са неба. Да ће и у брлоге краља од Растока, његовог некадашњег првог пендрека (јесу ли га оно звали „прдњава” или нешто томе слично) и њихових јадојуришника, од кафане, цесте па до јадоАкадемије, допријети зрак истине да, кад се погасе свјетла у крчми, нико не зна коме ће пући флаша у тинтару. А себи и теби, можда за утјеху и изговор што сам ти реметио спокој овим редовима, призивам у сјећање ријечи покојне бабе која је, ослушкујући гавранов гак са неба, онако успут и себи у браду шапутала: „злој птици, говно у кљун”! Амин, Боже!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: